Српски језик 7.разред

СЕДМИ РАЗРЕД
( 4 ЧАСА НЕДЕЉНО, 144 ЧАСОВА ГОДИШЊЕ )

Циљ наставе српског језика јесте да се осигура да сви ученици стекну базичну jeзичку и писменост и да напредују ка реализацији одговарајућих Стандарда образовних постигнућа, да се оспособе да решавају проблеме и задатке у новим и непознатим ситуацијама, да изразе и образложе своје мишљење и дискутују са другима, развију мотивисаност за учење и заинтересованост за предметне садржаје, као и да овладају основним законитостима српског књижевног језика на којем ће се усмено и писмено правилно изражавати, да упознају, доживе и оспособе се да тумаче одабрана књижевна дела, позоришна, филмска и друга уметничка остварења из српске и светске баштине.
Задаци наставе српског језика:
-          стварање разноврсних могућности да кроз различите садржаје и облике рада током наставе српског језика сврха, циљеви и задаци образовања, као и циљеви наставе српског језика буду у пуној мери реализовани
-          развијање љубави према матерњем језику и потребе да се он негује и унапређује
-          описмењавање ученика на темељима ортоепских и ортографских стандарда српског књижевног језика
-          поступно и систематично упознавање граматике и правописа српског језика
-          упознавање језичких појава и појмова, овладавање нормативном граматиком и стилским могућностима српског језика
-          оспособљавање за успешно служење књижевним језиком у различитим видовима његове усмене и писмене употребе и у различитим комуникационим ситуацијама (улога говорника, слушаоца, саговорника и читаоца)
-          развијање осећања за аутентичне естетске вредности у књижевној уметности
-          развијање смисла и способности за правилно, течно, економично и уверљиво усмено и писмено изражавање, богаћење речника, језичког и стилског израза
-          увежбавање и усавршавање гласног читања (правилног, логичког и изражајног) и читања у себи (доживљајног, усмереног, истраживачког)
-          оспособљавање за самостално читање, доживљавање, разумевање, свестрано тумачење и вредновање књижевноуметничких дела разних жанрова
-          упознавање, читање и тумачење популарних и информативних текстова из илустрованих енциклопедија и часописа за децу
-          поступно, систематично и доследно оспособљавање ученика за логичко   схватање и критичко процењивање прочитаног текста
-          развијање потребе за књигом, способности да се њоме самостално служе као извором сазнања; навикавање на самостално коришћење библиотеке (одељењске, школске, месне), поступно овладавање начином вођења дневника о прочитаним књигама
-          поступно и систематично оспособљавање ученика за доживљавање и вредновање сценских остварења (позориште, филм)
-          усвајање основних теоријских и функционалних појмова из књижевности, позоришне и филмске уметности
-          упознавање, развијање, чување и поштовање властитог националног и културног идентитета на делима српске књижевности, позоришне и филмске уметности, као и других уметничких остварења
-          развијање поштовања према културној баштини и потребе да се она негује и унапређује
-          навикавање на редовно праћење и критичко процењивање емисија за децу на радију и телевизији
-          подстицање ученика на самостално језичко, литерарно и сценско стваралаштво
-          подстицање, неговање и вредновање ученичких ваннаставних активности (литерарна, језичка, рецитаторска, драмска, новинарска секција и др.)
-          васпитавање ученика за живот и рад у духу хуманизма, истинољубивости, солидарности и других моралних вредности
-          развијање патриотизма и васпитавање у духу мира, културних односа и сарадње међу људима.

            Оперативни задаци:
- систематизација и проширивање знања о врстама речи и граматичким категоријама променљивих речи о значењу и употреби падежа, о врстама глагола
-      систематизација и проширивање знања реченичним члановима
-      напоредни односи међу реченичним члановима
-      појам синтагме и састав именичке синтагме
-      појам актива и пасива
-      систем независних предикатских реченица
-      напоредни односи међу независним предикатским реченицама у оквиру
-      комуникативне реченице
-      конгруенција
-      разликовање кратких акцената и реченични акценат
-      основни појмови о старословенском језику
-      осамостаљивање за анализу лирских, епских и драмских дела
-      усвајање књижевних и функционалних појмова према захтевима програма
-      излагање (експозиција), опис и приповедање
-      технички и сугестивни опис, техничко и сугестивно приповедање
-      рад на некњижевном тексту
- информативно читање и упућивање ученика у читање "с оловком у руци"
(подвлачење, обележавање, записивање).

САДРЖАЈИ ПРОГРАМА

ЈЕЗИК
Граматика
            Врсте речи: променљиве и непроменљиве (систематизација и проширивање постојећих знања); подврсте речи. Граматичке категорије променљивих речи (код именица: род; број и падеж; код придева: род, број, падеж, вид, степен поређења; код променљивих прилога: степен поређења; код глагола: глаголски вид; глаголски облик, лице, број, род, стање, потврдност / одричност. Гласовне промене у промени облика речи (нормативна решења).
            Значења и употребе падежа (систематизација и проширивање постојећих знања). Падежи за означавање места завршетка кретања и места налажења. Падежна синонимија.
            Врсте глагола: безлични (имперсонални) и лични (персонални); прелазни, непрелазни и повратни. Безличне реченице. Састав реченице у вези са врстама глагола (обнављање и проширивање);( граматички) субјекат, предикат (глаголски и именски), прави и неправи објекат, логички субјекат. Прилошке одредбе за место, време, начин, узрок, меру и количину. Реченични чланови исказани речју и синтагмом. Напоредни односи међу реченичним члановима – саставни, раставни и супротни.
            Појам синтагме. Састав именичке синтагме: главна реч и атрибути. Апозиција. Апозитив.
            Појам актива и пасива. Пасив саграђен са речцом се и пасив саграђен са трпним придевом.
            Независне предикатске реченице – појам комуникативне функције; подела на обавештајне, упитне, заповедне, жељне, узвичне.
            Комуникативна реченица као синтаксичка јединица састављена од најмање једне независне предикатске реченице. Комуникативне реченице састављене од двеју (или више) независних предикатских реченица у напоредном односу: саставном (укључујући и закључни), раставном, супротном (укључујући и искључни).
            Конгруенција – основни појмови. Слагање придева и глагола са именицом у реченици. Конгруентне категорије придева (род, број, падеж) и глагола (лице, број, евентуално род).
            Уочавање разлике између кратких акцената. Реченични акценат.
Језик Словена у прапостојбини. Сеобе Словена и стварање словенских језика. Стварање старословенског језика: мисија Ћирила и Методија. Примање писмености код Срба. Старословенска писма: глагољица и ћирилица. Старословенски споменици са српског тла.
            Пример старословенског текста и уочавање његових карактеристичних особина.
Правопис
            Проверавање, понављање и увежбавање садржаја из претходних разреда различитим облицима диктата и других писмених вежби.
            Интерпункција у сложеној реченици (запета, тачка и запета).
            Црта. Заграда. Запета у набрајању скраћеница.
            Навикавање ученика на коришћење правописа (школско издање).
Ортоепија
            Проверавање и увежбавање садржаја из претходних разреда (разликовање дугих и кратких акцената, дугоузлазних и дугосилазних акцената).       Вежбање у изговарању краткоузлазног и краткосилазног акцента.

КЊИЖЕВНОСТ
ЛЕКТИРА
Лирика
Народна песма: Кујунџија и хитропреља
Посленичке народне песме (избор)
Народна песма: Љубавни растанак
Јован Дучић: Подне
Милан Ракић: Симонида
Владислав Петковић Дис: Међу својима
Сима Пандуровић: Бисерне очи
Милутин Бојић: Плава гробница
Десанка Максимовић: Крвава бајка, Стрепња
Стеван Раичковић: Небо
Мирослав Антић: Плави чуперак (избор)
Добрица Ерић: Песник и Месец
Васко Попа: Манасија
Иван В. Лалић: Ветар
Миодраг Павловић:Светогорски дани и ноћи (избор)
Александар Сергејевич Пушкин: Волео сам вас

Епика
Кратке фолклорне форме (пословице, питалице, загонетке)
Народна песма: Диоба Јакшића
Епске народне песме покосовског тематског круга (избор)
Народна песма: Мали Радојица
Народна песма: Иво Сенковић и ага од Рибника
Епске народне песме о хајдуцима и ускоцима (избор)
Народна приповетка: Златна јабука и девет пауница
Свети Сава: Писмо игуману Спиридону
Свети Сава у књижевности (избор из Савиних списа, народних прича и предања; народне и ауторске поезије о Св. Сави)
Доситеј Обрадовић: Живот и прикљученија (одломак)
Стефан Митров Љубиша: Кањош Мацедоновић (одломак)
Јанко Веселиновић: Хајдук Станко
Стеван Сремац: Поп Ћира и поп Спира
Радоје Домановић: Мртво море( одломак)
Вељко Петровић: Јабука на друму
Павле Угринов: Стара породична кућа
Пеђа Милосављевић: Потера за пејзажима (одломак)
Иво Андрић: Прича о кмету Симану (одломак)
Антон Павлович Чехов: Чиновникова смрт
Антоан де Сент Егзипери: Мали принц
Ана Франк: Дневник (одломак)
Драма
Јован Стерија Поповић: Покондирена тиква
Бранислав Нушић: Власт (одломак)
Љубомир Симовић: Бој на Косову (одломак)
Допунски избор
Борисав Станковић: Наш Божић (одломак)
Бранко Ћопић: Доживљаји Николетине Бурсаћа
Иво Андрић: Панорама, Немири (избор)
Антоније Исаковић: Кашика
Гроздана Олујић: Звезда у чијим је грудима нешто куцало
Данило Киш: Ливада у јесен
Милорад Павић: Руски хрт (одломак)
Тургењев: Шума и степа
Алфонс Доде: Писма из моје ветрењаче
Исак Башевис Сингер: Приповедач Нафтали и његов коњ Сус(одломак)
Корнелија Функе: Срце од мастила (одломак)
Са предложеног списка, или слободно, наставник бира најмање три, а највише пет дела за обраду.
Научнопопуларни и информативни текстови
Вук Стефановић Караџић: Живот и обичаји народа српског - Обичаји о различнијем празницима
Павле Софрић Нишевљанин: Главније биље у веровању Срба (јабука)
Уметнички и научнопопуларни текстови о природним лепотама и културноисторијским споменицима Србије (избор)
Giorgio Vasari: Портрети великих сликара и архитеката (поглавље о Леонарду да Винчију)
Избор из књига, енциклопедија и часописа за децу.
Са наведеног списка обавезан је избор најмање два дела за обраду.
Тумачење текста

            Оспособљавање ученика за што самосталнији приступ књижевном тексту: истраживање одређених вредности са становишта уоченог проблема, доказивање утисака и тврдњи, запажања и закључака подацима из текста.
            Тумачење епских дела: уочавање узрочно-последичних веза поетских мотива и њихове функције (логичко и естетско условљавање сваке појединости).
            Уочавање одлика фабуле (миран и динамичан ток радње) и композиције (увод, заплет, врхунац, расплет - без књижевнотеоријских дефиниција).Однос сижеа и фабуле.Уоквирена фабула. Увођење ученика у потпунију анализу ликова (дијалог, унутрашњи монолог, физичке и карактерне особине, поступци), тематике (тематска грађа, главна тема; друге теме), мотива и песничких слика (психичка стања, драматичне ситуације, атмосфера, пејзажи). Тумачење идејног слоја текста.
            Упућивање ученика у друштвено-историјску условљеност уметничког дела и однос писца према друштвеној стварности.
            Анализа лирских дела: упућивање ученика у анализу мотива (међусобни однос и повезивање, удруживање у поетске слике). Уочавање међусобне условљености исказаних осећања, поетске слике, песничког језика и стила и тумачење песничких порука.
            Проучавање драмских дела: упућивање ученика у анализу битних одлика драмских дела (дијалог, монолог, ремарке, драмска радња, ликови); сличности и разлике у односу на лирска и епска дела.
Књижевнотеоријски појмови
Лирика
Функција мотива у композицији лирске песме.
Језичко стилска изражајна средства: симбол, метафора, алегорија; фигуре понављања (асонанца и алитерација).
Слободни стих.
Основне лирске врсте; однос народне и ауторске лирике. Љубавна, елегична и рефлексивна песма. Посленичке народне лирске песме.
Песма у прози.
Епика
Фабула и сиже. Уоквирена фабула. Статички и динамички мотиви.
Композиција и мотивација. Епизода.
Идејни слој књижевног текста. Хумор, иронија и сатира у епском делу.
Врсте карактеризације књижевног лика.
Унутрашњи монолог.
Дневник. Легендарне приче. Врсте романа
Драма

Драмска радња; етапе драмске радње: увод, заплет, врхунац, перипетија, расплет. Драмска ситуација.
Дидаскалије (ремарке) у драмском делу.
Врсте комедије: комедија карактера и комедија ситуације.
Драма у ужем смислу.
Функционални појмови
Подстицати ученика на схватање и усвајање функционалних појмова: естетско, морално,психолошко,социјално,елегично,вишезначно,релативно,аналитичко,синтетичко,аргументовано.
Читање
Усавршавање изражајног читања у складу са природом уметничког и неуметничког текста; вођење ученика у самосталном припремању за изражајно читање проучавањем обрађеног и необрађеног уметничког текста (условљеност ритма и темпа, јачине гласа, логичких и психолошких пауза, реченичног акцента).Читање и казивање по улогама.
ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА
Основни облици усменог и писменог изражавања
Подела текстова (и облика изражавања) према основној сврси: излагање (експозиција), опис (дескрипција) и приповедање (нарација) као три од пет главних врста текстова. Технички опис (давање објективних обавештења о томе како нешто изгледа) и сугестивни опис (у уметничком делу). Техничка нарација (упутства, објашњења како нешто функционише) и сугестивна нарација (у уметничком делу).
Експозиција: писање обавештења из текућег школског живота; најава догађаја; интервју.
Технички и сугестивни опис: описивање неког предмета/објекта из околине, из ентеријера и екстеријера (по сопственом избору) – најпре објективно (технички опис), а затим изражавајући сопствене утиске (сугестивни опис). Бирање појединости у зависности од сврхе описа. Опис лика из околине или књижевног дела – технички или сугестивни опис (по избору), уз вођење рачуна о стилским вредностима описивања.
Техничка нарација: сачињавање упутства за обављање неког посла (по сопственом избору).
Писање честитке, позивнице, захвалнице, и-мејл порука.
Препричавање текста са променом редоследа догађаја (ретроспектива) - по самостално сачињеном плану. Увежбавање сажетог препричавања уз замењивање граматичког лица (у првом и трећем лицу).
Причање о стварном или измишљеном догађају уз коришћење приповедања, описивања и дијалога. Анализа одабраних текстова у којима преовлађује говор ликова ради бољег схватања дијалога као облика казивања, преиначавање управног говора у неуправни.
Усмена и писмена вежбања
Вежбе на некњижевном тексту: проналажење и издвајање основних информација у тексту. Повезивање информација и идеја изнетих у тексту. Извођење закључка заснованог на тексту. Проналажење, издвајање и упоређивање информација из два краћа текста или више њих.
Сажимање текста. Писање резиме (сажетка).
Развијање флексибилне брзине читања у себи у зависности од текста.Увођење ученика у информативно читање ради налажења одређених информација (у уџбеницима других предмета, у новинским чланцима, у књизи из лектире, у дописима, огласима, обавештењима и сл.) и упућивање ученика у читање с оловком у руци (подвлачење, обележавање, записивање и друго).
Синтаксичке вежбе: вежбе у употреби различитих падежа (предлошко-падежних конструкција) за исто значење (падежна синонимија). Вежбе у употреби одговарајућих падежних облика (с обзиром на различите дијалекатске основе). Отклањање грешака у конгруенцији.
Лексичке вежбе: исказивање особина предмета (у оквиру описивања), односно исказивање радњи (у оквиру приповедања) одговарајућим придевима и прилозима, односно глаголима. Коришћење стилски неутралних и експресивних речи. Коришћење речника српског језика.
Читање и разумевање нелинеарних елемената текста: легенде, табеле.
Осам домаћих писмених задатака и њихова анализа на часу.
Четири школска писмена задатка, писана ћирилицом (један час за израду и два часа за анализу задатака и писање побољшане верзије састава).
ДОДАТНИ РАД
(Оријентациони садржаји програма)
Језик и језичка култура
Вежбе у правилном акцентовању. Коришћење речника да би се проверио акценат.
Анализа реченица и синтагми. Претварање активних реченица у пасивне и обрнуто. Анализа случајева у којима то није могуће (нпр. у правом презенту могућан је само повратни пасив, и то не од свих глагола; пасивну реченицу није могуће претворити у активну ако не знамо вршиоца радње, итд.).
Вежбе на тежим експозиторним текстовима: уочавање основних информација, извођење закључака, упоређивање информација из више дужих текстова, резимирање.
Прављење легенди и табела.
Књижевност
Анализа лирске и епске песме – језичко-стилска средства као интеграциони чиниоци интерпретације.
Анализа драмског књижевног дела - уочавање битних одлика. Разлика између драмског књижевног дела и позоришне представе.
Анализа савременог књижевног дела по слободном избору ученика. Коришћење основне литературе о делима и писцима. Формирање властитог мишљења о књижевном делу.
Анализа домаћег филма са посебним акцентом н визуелним и акустичким ефектима.

НАЧИН ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА

Током остваривања програма потребно је уважити високу образовну и мотивациону вредност активних и интерактивних (кооперативних) метода наставе/учења те кроз све програмске целине доследно осигурати да најмање једна трећина наставе буде организована употребом ових метода.
У настави користити, најмање у трећини случајева, задатке који захтевају примену наученог у разумевању и решавању свакодневних проблемских ситуација препоручениох од стране Министарства и Завода, а приликом оцењивања обезбедити да су ученици информисани о критеријумима на основу којих су оцењивани.
ЈЕЗИК (граматика, правопис и ортоепија)
У настави језика ученици се оспособљавају за правилну усмену и писмену комуникацију стандардним српским језиком. Отуда захтеви у овом програму нису усмерени само на језичка правила и граматичке норме већ и на њихову функцију. На пример, реченица се не упознаје само као граматичка јединица (са становишта њене структуре), већ и као комуникативна јединица (са становишта њене функције у комуникацији).
Основни програмски захтев у настави граматике јесте да се ученицима језик представи и тумачи као систем. Ниједна језичка појава не би требало да се изучава изоловано, ван контекста у којем се остварује њена функција.
Поступност се обезбеђује самим избором и распоредом наставних садржаја, а конкретизација нивоа обраде, као врста упутства за наставну праксу у појединим разредима, назначена је описно формулисаним захтевима: запажање, уочавање, усвајање, појам, препознавање, разликовање, информативно, употреба, обнављање, систематизација и другима. Указивањем на ниво програмских захтева наставницима се помаже у њиховим настојањима да ученике не оптерете обимом и дубином обраде језичке грађе.
Селективност се остварује избором најосновнијих језичких законитости и информација о њима.
         Програмске садржаје из акцентологије не треба обрађивати као посебне наставне јединице. Не само у настави језика, већ и у настави читања и језичке културе, ученике треба у сваком разреду уводити у програмом предвиђене стандардне акценатске норме а сталним вежбањем, по могућству уз коришћење аудио снимака, ученике треба навикавати да чују правилно акцентовану реч, а у местима где се одступа од акценатске норме, да разликују стандардни акценат од свога акцента.
Правопис се савлађује путем систематских вежбања, елементарних и сложених, која се организују често, разноврсно и различитим облицима писмених вежби. Поред тога, ученике врло рано треба упућивати на служење правописом и правописним речником (школско издање).
Настава ортоепије обухвата следеће елементе говора: артикулацију гласова, јачину, висину и дужину, акценат речи, темпо, ритам, реченичну интонацију и паузе.
Артикулационе вежбе односе се на правилан изговор гласова: - ч, - ћ, - џ, - ђ, - х, као и - е (често отворено). Ученици с неправилним изговором –р, -с, -з упућују се логопеду. Гласови се најпре вежбају појединачно, а онда у говорном ланцу, у тексту.
Ортоепске вежбе, обично краће и чешће, изводе се не само у оквиру наставе језика него и наставе читања и језичке културе. Треба указивати на правилност у говору, али и на логичност и јасност.
Вежбе за усвајање и утврђивање знања из граматике до нивоа његове практичне примене у новим говорним ситуацијама проистиче из програмских захтева, али су у великој мери условљене конкретном ситуацијом у одељењу – говорним одступањима од књижевног језика, колебањима, грешкама које се јављају у писменом изражавању ученика. Стога се садржај вежбања у настави језика мора одређивати на основу систематског праћења говора и писања ученика. Тако ће настава језика бити у функцији оспособљавања ученика за правилно комуницирање савременим књижевним српским језиком.
У настави граматике треба примењивати следеће поступке који су се у пракси потврдили својом функционалношћу:
-      подстицање свесне активности и мисаоног осамостаљивања ученика
-      сузбијање мисаоне инерције и ученикових имитаторских склоности
-      заснивање тежишта наставе на суштинским вредностима, односно на битним својствима и стилским функцијама језичких појава
-      уважавање ситуационе условљености језичких појава
-      повезивање наставе језика са доживљавањем уметничког текста
-      откривање стилске функције, односно изражајности језичких појава
-      коришћење уметничких доживљаја као подстицаја за учење матерњег језика
-      систематска и осмишљена вежбања у говору и писању
-      што ефикасније превазилажење нивоа препознавања језичких појава
-      неговање примењеног знања и умења
-      континуирано повезивање знања о језику са непосредном говорном праксом
-      остваривање континуитета у систему правописних и стилских вежбања
-      побуђивање учениковог језичког израза животним ситуацијама
-      указивање на граматичку сачињеност стилских изражајних средстава
-      коришћење прикладних илустрација одређених језичких појава.

          У настави граматике изразито су функционални они поступци који успешно сузбијају ученикову мисаону инертност, а развијају радозналост и самосталност ученика, што појачава њихов истраживачки и стваралачки однос према језику. Наведена усмерења наставног рада подразумевају његову чврсту везаност за животну, језичку и уметничку праксу, односно за одговарајуће текстове и говорне ситуације. Због тога је указивање на одређену језичку појаву на изолованим реченицама, истргнутим из контекста, означено као изразито непожељан и нефункционалан поступак у настави граматике. Усамљене реченице, лишене контекста, постају мртви модели, подобни да се формално копирају, уче напамет и репродукују, а све то спречава свесну активност ученика и ствара погодну основу за њихову мисаону инертност.
Савремена методика наставе граматике залаже се да тежиште обраде одређених језичких појава буде засновано на суштинским особеностима, а то значи на њиховим битним својствима, комуникативним и стилским функцијама, што подразумева занемаривање формалних и споредних обележја проучаваних језичких појава.
У настави језика нужно је посматрати језичке појаве у животним и језичким околностима које су условиле њихово значење. Ученике ваља упутити на погодне текстове и говорне ситуације у којима се одређена језичка појава природно јавља и испољава. Текстови би требало да буду познати ученицима, а ако пак нису, треба их прочитати и о њима разговарати са ученицима.
Наставник ваља да има на уму и то да упознавање суштине језичке појаве често води преко доживљавања и схватања уметничког текста, што ће бити довољно јак подстицај за наставника да што чешће упућује ученике да откривају стилску функцију (изражајност) језичких појава. То ће допринети развијању ученикове радозналости за језик, јер уметничка доживљавања чине граматичко градиво конкретнијим, лакшим и применљивијим. Кад ученицима постане приступачна стилска (изражајна, експресивна) функција језичке појаве, прихватају је као стваралачки поступак, што је врло погодан и подстицајан пут да знања о језику брже прелазе у умења, да се на тај начин доприноси бољем писменом и усменом изражавању, али и успешнијој анализи књижевних текстова.
Нужно је да наставник увек има на уму пресудну улогу умесних и систематских вежбања, односно да наставно градиво није усвојено док се добро не увежба. То значи да вежбања морају бити саставни чинилац обраде наставног градива, примене, обнављања и утврђивања знања.
Методика наставе језика, теоријски и практично, упућује да у настави матерњег језика треба што пре превазићи нивое препознавања и репродукције, а стрпљиво и упорно неговати више облике знања и умења – применљивост и стваралаштво. У настојањима да се у наставној пракси удовољи таквим захтевима, функционално је у свакој погодној прилици знања из граматике ставити у функцију тумачења текста (уметничког и популарног), чиме се оно уздиже од препознавања и репродукције на нивое умења и практичне примене.
Практичност и применљивост знања о језику и његово прелажење у умење и навике посебно се постиже неговањем правописних и стилских вежби.
Ученике, такође, континуирано треба подстицати да своја знања о језику повезују са комуникативним говором. Један од изразито функционалних поступака у настави граматике јесу вежбања заснована на коришћењу примера из непосредне говорне праксе, што наставу граматике приближава животним потребама у којима се примењени језик појављује као свестрано мотивисана људска активност. Настава на тај начин постаје практичнија и занимљивија, чиме ученику отвара разноврсне могућности за његова стваралачка испољавања.
Ситуације у којима се испољавају одређене језичке појаве може и сам наставник да поставља ученицима, да их спретно подсећа на њихова искуства, а они ће казивати или писати како у изазовним приликама говорно реагују.
Целовити сазнајни кругови у настави граматике, који започињу мотивацијом, а завршавају сазнавањем, резимирањем и применом одређеног градива, у савременом методичком приступу, поготову у проблемски усмереној настави, отварају се и затварају више пута током наставног часа. Такав сазнајни процес подразумева учестало спајање индукције и дедукције, анализе и синтезе, конкретизације и апстракције, теоријских обавештења и практичне обуке.
Савремена методика наставе истиче низ саодносних методичких радњи које ваља применити у наставној обради програмских јединица из језика и које омогућују да сваки целовит сазнајни пут, почев од оног који је уоквирен школским часом, добије своју посебну структуру.
Обрада нових наставних (програмских) јединица подразумева примену следећих методичких радњи:
-      коришћење погодног полазног текста (језичког предлошка) на коме се увиђа и објашњава одговарајућа језичка појава. Најчешће се користе краћи уметнички, научнопопуларни и публицистички текстови, а и примери из писмених радова ученика
-      коришћење исказа (примера из пригодних, текућих или запамћених) говорних ситуација
-      подстицање ученика да полазни текст доживе и схвате у целини и појединостима
-      утврђивање и обнављање знања о познатим језичким појавама и појмовима који непосредно доприносе бољем и лакшем схватању новог градива. (Обично се користе примери из познатог текста.)
-      упућивање ученика да у тексту, односно у записаним исказима из говорне праксе, уочавају примере језичке појаве која је предмет сазнавања
-      најављивање и бележење нове наставне јединице и подстицање ученика да запажену језичку појаву истраживачки сагледају
-      сазнавање битних својстава језичке појаве (облика, значења, функције,
    промене, изражајних могућности...)
-      сагледавање језичких чињеница (примера) са разних становишта, њихово упоређивање, описивање и класификовање
-      илустровање и графичко представљање језичких појмова и њихових односа
-   дефинисање језичког појма; истицање својства језичке појаве и уочених      законитости и правилности
-      препознавање, објашњавање и примена сазнатог градива у новим
    околностима и у примерима које наводе сами ученици (непосредна    дедукција и прво вежбање)
-      утврђивање, обнављање и примена стеченог знања и умења (даља вежбања, у школи и код куће).

Наведене методичке радње међусобно се допуњују и прожимају, а остварују се у сукцесивној и синхроној поставци. Неке од њих могу бити остварене пре наставног часа на коме се разматра одређена језичка појава, а неке и после часа. Тако, на пример, добро је да текст на коме се усваја градиво из граматике буде раније упознат, а да поједине језичке вежбе буду предмет ученичких домаћих задатака. Илустровање, на пример, не мора бити обавезна етапа наставног рада, већ се примењује кад му је функционалност неспорна.
Паралелно и здружено у наведеном сазнајном путу теку све важне логичке операције: запажање, упоређивање, закључивање, доказивање, дефинисање и навођење нових примера. То значи да часови на којима се изучава граматичко градиво немају одељене етапе, односно јасно уочљиве прелазе између њих. Нешто је видљивији прелаз између индуктивног и дедуктивног начина рада, као и између сазнавања језичке појаве и увежбавања.

КЊИЖЕВНОСТ

Увођење ученика у свет књижевности, али и осталих, тзв. некњижевних текстова (популарних, информативних), представља изузетно одговоран наставни задатак. Управо на овом ступњу школовања стичу се основна и врло значајна знања, умења и навике од којих ће у доброј мери зависити не само ученичка књижевна култура, већ и његова општа култура на којој се темељи укупно образовање сваког школованог човека.
Лeктира
Укинута је непотребна подела на домаћу и школску лектиру, па тако извори за обраду текстова из лектире, поред читанки, постају књиге лектире за одређени узраст и сва остала приступачна литература.
Дата је лектира за одређен разред, разврстана по књижевним родовима – лирика, епика, драма, да би се кроз све програме могла пратити одговарајућа и разложна пропорција и имати увид у то. Подела је извршена према основној разлици везаној за стих и прозу. Лектира је обогаћена избором научнопопуларних и информативних текстова.
Текстови из лектире представљају програмску окосницу. Наставник има начелну могућност да понуђене текстове прилагођава конкретним наставним потребама, али је обавезан и на слободан избор из наше народне усмене књижевности и тзв. некњижевних текстова – према програмским захтевима.
Разлике у укупној уметничкој и информативној вредности појединих текстова утичу на одговарајућа методичка решења (прилагођавање читања врсти текста, опсег тумачења текста у зависности од сложености његове структуре, повезивање и груписање са одговарајућим садржајима из других предметних подручја – граматике, правописа и језичке културе и сл.).
Наставнику је дата могућност и допунског избора дела у складу са наставним потребама и интересовањима конкретног ђачког колектива са којим остварује програм.
ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА

Развијање језичке културе један је од најважнијих задатака наставе матерњег језика. Овај наставни процес, иако је програмски конституисан као посебно подручје, с посебним садржајима и облицима рада, мора се преносити како на обраду књижевног текста који је најбољи образац изражавања, тако и на некњижевне текстове и на граматику с правописом, која нормира правила и дефинише језичке законе. Исто тако, у повратном смеру, обрада књижевног текста и рад на граматици и правопису књижевног језика, мора укључивати и садржаје за неговање културе усменог и писменог изражавања, јер су својим већим делом том циљу и подређени. Рад на богаћењу језичке културе треба да се интегрише са свим видовима усмених и писмених облика изражавања.
У настави језика и културе изражавања ваља непрестано имати у виду заједнички основни циљ: развијање језичког мишљења и језичке свести уочавањем језичких законитости, па тек на основу такве свести прелазити на нормирање и дефинисање. Отуда језик као средство изражавања треба да буде предмет наставне пажње у свим његовим структурама.
Неопходно је да ученици уоче разлику између говореног и писаног језика. У говорном језику реченице су обично краће. Чести недостаци су незавршене и стилски неуређене реченице и употреба поштапалица.
Настава ће бити очигледнија и ефикаснија ако се користе аудиоснимци (нпр. Звучна читанка) и ако се слуша и анализира снимљен говор ученика.
Лексичке и морфолошке вежбе треба да богате ученичко сазнање о речи као облику, чему служе не само конјугација и деклинација, него и систем грађења речи (изведене,сложене и сложено-изведене). Вежбе у грађењу изведених речи и сложеница, по угледу на сличне речи у обрађеном тексту, треба да утичу на богаћење ученичког речника.
У старијим разредима лексичко–семантичке вежбе се односе на сложеније садржаје: право и пренесено значење речи, синонимију, хомонимију, антонимију, полисемију, архаизме, дијалектизме, жаргонизме, позајмљенице, фразеологизме. Треба упућивати ученике на служење реченицама: једнојезичним и двојезичним, лингвистичким и енциклопедијским.
Семантичке вежбе се повезују с морфолошким и синтаксичким вежбама и оне треба да развију ученикову свест о одређеној моћи значења речи, на основу чега се једино и може развијати способност и вештина изражавања. У млађим разредима те вежбе обухватају откривање семантичке вредности акцента, и то искључиво на илустрованим примерима (Сунце је село за село хајдмо, селе, на село, итд.).
Синтаксичке вежбе су, као и морфолошке и семантичке, битнији садржаји језичке културе у свим разредима. Тежина захтева, природно, одређује се према узрасту ученика. Те се вежбе могу изводити и пре него што ученик почне да стиче синтаксичке појмове, с тим што се на том нивоу у наставном разговору не употребљавају стручни називи. До упознавања првих синтаксичких појмова, вежбе у обликовању реченице треба да формирају свест ученика о месту и положају појединих реченичних делова у склопу просте реченице. Кад се стекну први појмови о простој реченици, и вежбе ће бити конкретније и богатије. Рад на стилистици реченице конкретно се наставља до краја основног школовања. Он се састоји како у анализи и оцени ученичких реченица из усменог излагања, тако и у анализи и процени реченица у њиховим писменим саставима, а нарочито и посебно - у анализи реченица из дела обеју лектира и говорног језика.
Све врсте тих вежбања, чији је циљ развијање језичког мишљења, изводе се на тексту или у току разговора.
Знатан део говорних вежбања има за циљ изграђивање културе усменог изражавања. У низу својих задатака (правилност, лакоћа, јасност, једноставност, природност, прецизност, дикција) те вежбе треба у највећој мери да приближе учеников говор књижевном изговору. С обзиром на велико шаренило и веома приметну дијалекатску разноликост говора ученика, а често и наставника, говорење напамет научених одломака у стиху и прози (уз помоћ аудитивних наставних средстава) треба да омогући ученику не само неговање правилне дикције него и да убрза процес приближавања књижевном изговору.
У свим облицима неговања језике културе образац или узор треба да добије одговарајуће место и његов значај се не сме никако потценити. Смишљено одабран узор, примерен узрасту и врсти, треба да буде циљ до којег се стиже уз одговарајуће напоре. И облици усменог, као и облици писменог изражавања, у свим врстама и типовима треба да се прикажу ученицима у пажљиво одабраним узорцима изражавања. Уколико се једна врста усменог или писменог изражавања континуирано понавља из разреда у разред, онда треба у сваком поновљеном случају, у истом или следећем разреду, анализом узорка конкретно показати и обим повећаних захтева (у садржајном, композиционо-формалном и језичко-стилском погледу).
Да се узорци не би претворили у клишеа која спутавају ученичку индивидуалност и самосталност, време између приказивања узорка и израде одговарајућег писменог задатка треба испунити радом на анализи сличних састава. Ови састави могу бити у форми одабраних текстова које ученици сами проналазе у својим читанкама или лектири, а обавезно и у форми самосталних домаћих писмених или усмених задатака - састава којима се остварује процес овладавања одређеним обликом писменог или усменог изражавања. У анализи узорака треба обратити пажњу на све елементе конкретне језичке структуре: садржај и композиција састава, распоред детаља и изражајност употребљене лексике и стилских поступака. Ниједан школски писмени задатак не би требало да се изведе, а да се претходно, на читавом низу смишљено програмираних часова, није говорило како о предмету који ће бити тема писменог састава, тако и о облику у којем ће та тема бити обрађена.
Богаћењу културе усменог и писменог изражавања посебно ће допринети самостални рад ученика на прикупљању одабраних примера језика и стила. Због тога ученици треба да бележе вредне примере: успеле описе, рељефне портрете, правилне реченице, како у погледу формалне структуре (распоред њених делова) тако и у погледу лексике и семантике. Овај рад треба да оствари два задатка везана непосредно за културу изражавања. Прво, тиме ученик организовано индивидуално ради на развијању своје говорне културе и писмености, а друго - у обиму своје читалачке пажње развија онај њен значајан квалитет који му омогућује непрестано посматрање језика и стила у штиву које чита.
Подстицање ученика на литерарно стваралаштво, схваћено свакако у ужем и претежно образовно-васпитном погледу, треба применити као фронталан рад с целим одељењем, а никако као обавезу литерарне секције. Рад у литерарној секцији је слободно опредељење. Ученик основне школе, нарочито у млађим разредима, по својој природи увек је спреман на креативност, па то треба и подстицати. Усменим и писменим вежбама, кад то потреба допушта, наставник ће ученицима показати како настаје стих, како се речи бирају и распоређују да делују ритмично, како се конституише строфа, како се гради портрет, како се описује пејзаж или сцена. Уосталом, програм наставе усменог и писменог изражавања конципиран је тако да у себи садржи скоро све елементе и уметничког језичког изражавања, па би их требало повремено само обједињавати и осмишљавати. Подстицање ученика на литерарно стваралаштво у додатном раду и литерарној секцији има богатије садржаје и облике и обимније посебне циљеве. Тај рад не треба поистовећивати с подстицањем на литерарно стваралаштво у оквиру целог одељења.
Један од облика рада на развијању и неговању језичке чистоте јесте и развијање свести о поплави позајмљеница у нашем језику. Наставник ће, разумљиво, морати да нађе меру у објашњавању да сваки језик нужно прихвата и речи пореклом из грчког и латинског јсзика у стручној терминологији. Треба помоћи ученицима у разликовању позајмљеница које су добиле "право грађанства" у нашем језику од оних речи које треба енергично гонити из говора. Разговори о томе треба да се воде у свакој конкретној прилици, кад се наиђе на позајмљеницу у тексту или кад се она појави у говору ученика; исто тако, са ученицима ваља смишљено трагати за позајмљеницама у свакодневном говору и разним медијима (штампа, радио, телевизија и др.). Записивање домаћих речи, такође, може да буде подесан облик неговања језичке чистоте.
ДОПУНСКА НАСТАВА
Допунски рад се организује за ученике који - из објективних разлога - у редовној настави матерњег језика не постижу задовољавајуће резултате у неком од програмско-тематских подручја.
Зависно од утврђених недостатака у знањима и умењима ученика, као и узрока заостајања, наставник формира одговарајуће групе с којима организује допунски рад (на пример: група ученика с недовољним знањем одређених садржаја и граматике или правописа; група ученика који нису савладали неки од предвиђених елемената књижевне анализе или облика усменог и писменог изражавања; група ученика са артикулационим проблемима, итд.). На основу претходног испитивања тешкоћа и узрока, за сваку групу се ствара посебан, одговарајући план рада, чијим ће се савладавањем отклонити испољени недостаци у знању, умењу и вештини ученика. Допунски рад претпоставља и специфичне облике у савладавању одређених програмских садржаја (индивидуализација наставе - полупрограмираним и програмираним секвенцама, наставним листићима; предавањима с друкчјим - очигледнијим примерима; посебни групни и индивидуални задаци и др.). Нарочито треба водити рачуна о одмерености захтева, као и о стимулисању ученика за показане резултате (похвале, награде, позитивна оцена).
Допунски рад организује се током целе наставне године, односно одмах чим се уоче тешкоће појединих ученика у усвајању програмских садржаја. Чим савлада одређену тешкоћу или отклони недостатак, ученик престаје с допунским радом ван редовне наставе. Током даље редовне наставе такве ученике не треба испуштати из вида, односно - диференцирањем редовне наставе - омогућити ученицима да градиво савладају на редовним часовима.

ОЧЕКИВАНИ РЕЗУЛТАТИ
НАСТАВЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У СЕДМОМ РАЗРЕДУ

ТЕМА	ЦИЉ	РЕЗУЛТАТИ По завршетку теме ученик ће бити у стању да:
*1. Граматика*	- Стицање знања о систему независних реченица (напоредних односа) - Стицање знања о подели независних реченица према комуникативној функцији - Обнављање и прошривање знања о сложеној реченици - Појам комуникативне реченице - Обнављање и прошривање знања о исказивању реченичних чланова - Стицање знања о синтагми - Обрађивање конгруенције - Стицање знања о пасивним реченицама - Систематизовање и проширивање знања о значењима падежа - Обрађивње падежа са месним значењем - Обрађивање падежне синонимије - Усвајање појам апозитива - Усвајање реченичног акцента - Проширивање и употпуњивање знања о акценатском систему српског језика - Усвајање знања о развијању писмености код Словена и Срба, мисији Ћирила и Методија; ћирилици и глагољици	▪ зна да постоји пет типова напоредних односа међу независним реченицама и реченичним члановима ▪ одреди тип непосредног односа на основу везника ▪ сам смишља примере односа на основу везника ▪ препозна упитне, узвичне, обавештајне, жељне и заповедне реченице у тексту ▪ смишља примере врста реченица ▪ окарактерише сложену реченицу као зависно, одн. независно сложену на основу броја зависних, одн. независних реченица у њој ▪ зна да је комуникативна реченица свака реченица која почиње великим словом, завршава се упитником, узвичником или тачком, а у себи има једну или више предикатских реченица ▪ одреди број предикатских и комуникативних реченица у тексту ▪ различите реченичне чланове искаже речју, синтагмом и зависном реченицом ▪ препозна којом језичком јединицом је исказан поједини реченични члан ▪ зна шта је синтагма ▪ одреди врсту синтагме према њеној главној речи ▪ одреди функцију синтагме ▪ зна шта је конгруенција ▪ зна да одреди слагање субјекта са именским и глаголским предиктом, придева са именицом, именице са бројевима ▪ препозна карактеристике пасивних реченица ▪ зна како се граде пасивне реченице ▪ ствара активне од пасивних реченица и обрнуто ▪ у тексту препознаје пасивне реченице ▪ самостално одређује значења и функције падежа у реченици ▪ препознаје падеже са месним значењем ▪ зна шта је падежна синонимија ▪ самостално смишља примере п.с. ▪ зна шта је апозитив ▪ препозна и одреди апозитив у реченици ▪ зна шта представља реченички акценат ▪ на основу интонације и начина писања препознаје реч на којој је реченички акценат ▪ зна који акценти постоје у нашем језику ▪ одреди место акцента у речи ▪ одреди дужину акцента ▪ одреди квалитет (интонацију) акцента ▪ зна да се енклитике и проклитике не акцентују ▪ примењује четири правила акцентовања на примерима ▪ зна када и под којим условима су Словени развили писменост ▪ познаје основне информације о мисији Ћирила и Методија ▪ зна да је први језик Словена старословенски ▪ зна да је прва азбука глагољица, а друга ћирилица
*2. Правопис*	- Употпуњавање и садржаја из претходних разреда - Усвајање знања о интерпункцији у сложеној реченици - Писање црте, заграде, запете у набрајању скраћеница - Навикавање ученика на коришћење Правописа (школско издање)	▪ самостално пише садржаје на основу диктата и других правописних вежби ▪ зависне реченице одваја запетом када стоје у инверзији ▪ правилно употребљава запету и тачку са запетом приликом писања ▪ зна употребу црте и заграде, правилну употребу запете приликом писања скраћеница ▪ сам обележава црту и заграду у тексту ▪ стекне навику коришћења Правописа
*3. Књижевност*	- Оспособљавање ученика за самосталан приступ књижевном тексту - Обрађивање епских дела - Упућивање ученика у друштвено -историјску условљеност уметничког дела и односа писца према друштвеној стварности - Обрађивање лирских дела - Обрађивање драмских дела - Увођење ученика у потпуну анализу ликова, тематике, мотива и песничких слика - Тумачење идејног слоја текста - Обнављање и проширивање знања о стилско-изражајним средствима - Усавршавање изражајног читања	▪ самостално изврши анализу текста на основу истраживачких задатака ▪ уочи одлике фабуле ▪ уочи композиционе етапе ▪ изврши потпунију анализу ликова ▪ изврши анализу тематике ▪ изврши анализу мотива лирске поезије ▪ уочи међусобне условљености песниковог осећања, поетске слике и песничког језика и стила ▪ уочи битне одлике драмског текста ▪ уочи сличности и разлике између лирског, епског и драмског дела ▪ уочи драмско јединство- места, времена и радње ▪ зна поделу драме ▪ зна основне књижевнотеоријске појмове ▪ препозна стилске фигуре у тексту ▪ зна поделу књижевности на књижевне родове ▪ зна поделу књижевних родова на врсте ▪ самостално вежба изражајно читање ▪ чита и казује по улогама ▪ чита "са оловком у руци" (подвлачење, обележавање, записивање...)
*4. Усмено изражавање*	- Анализирање одабраних текстова у којима преовлађује говор ликова - Преиначавање управног говора у неуправни - Препричавање са променом редоследа догађаја (ретроспектива) - Описивање сложенијег радног поступка, ентеријера и екстеријера - Портретисање ликова из књижевног дела - Расправљање о прочитаној књизи, позоришној представи, филму	▪ изражајно чита и казује делове дијалога ▪ претвара управни говор у неуправни ▪ препричава ретроспективно текст ▪ самостално опише сложенији радни поступак, ентеријер и екстеријер ▪ самостално портретише књижевне ликове на основу њиховог физичког изгледа, поступака и психичких карактеристика ▪ активно учествује у расправи о прочитаној књизи, одгледаној позоришној предстваи или филму
*5. Писмено изражавање*	- Описивање ентеријера и екстеријера по плану - Портретисање лика из књижевног дела по плану - Писање честитке, позивнице, е-mail поруке - Писање интервјуа, обавештења из текућег шкослког живота - Четири школска писана задатка - Подстицање ученика на самостално стваралаштво (читање ученичких радова и разговор о њима)	▪ сачини план и на основу њега описује унутрашњи и спољашњи изглед некога ▪ сачини план и на основу њега портретише лик ▪ зна како се пише честитка, позивница , захвалница и е-mail порука ▪ напише интервју (нпр. са неком познатом личношћу) ▪ самостално пише писмене задатке