Српски језик 5.разред

ПЕТИ РАЗРЕД

(5 ЧАСА НЕДЕЉНО 180 ЧАСОВА ГОДИШЊЕ)
Оперативни задаци:
проверавање и систематизовање знања стечених у претходним разредима;
овладавање простом реченицом и њеним деловима;
појам сложене реченице;
увођење ученика у појам променљивости и непроменљивости врста речи;
стицање основних знања о именицама, значењима и функцијама падежа;
стицање основних знања о именичким заменицама и бројевима;
стицање основних знања о глаголима (видовима и функцијама);
оспособљавање ученика за уочавање разлике у квантитету акцента;
савладавање елемената изражајног читања и казивања текстова, одређених програмом;
увођење ученика у тумачење мотива, песничких слика и изражајних средстава у лирској песми;
увођење ученика у структуру епског дела, с тежиштем на књижевном лику и облицима приповедања;
увођење ученика у тумачење драмског дела, са тежиштем на драмској радњи и лицима;
оспособљавање ученика за самостално, планско и економично препричавање, причање, описивање, извештавање, те за обједињавање разних облика казивања (према захтевима програма).

САДРЖАЈ ПРОГРАМА

ЈЕЗИК
-Граматика
Обнављање, проверавање и систематизовање знања која се у овом и старијим разредима проширују и продубљују, до нивоа њихове примене и аутоматизације у изговору и писању у складу са књижевнојезичком нормом и правописом.
Проста реченица - обнављање знања о главним реченичним члановима (конституентима): предикату, као централном члану реченице, и субјекту, као независном члану реченице, који се слажу у роду и броју. Именски предикат. Зависни реченични чланови: прави и неправи објекат - допуна глагола и прилошке одредбе за место, време, начин, узрок, меру и количину; атрибут и апозиција.
Систематизација знања о члановима реченице: главни (независни) и зависни.
Приликом усвајања и обнављања знања о прилошким одредбама уочавање и препознавање прилога, њиховог значења и функције у реченици.
Сложена реченица - појам и препознавање (указивање на функцију личног глаголског облика).
Уочавање везника у сложеној реченици и указивање на њихову функцију.
Појам променљивости и непроменљивости речи. Променљиве речи: именице, заменице, придеви, бројеви, глаголи; непроменљиве речи: прилози, предлози, везници, узвици, речце.
Промена именица (деклинација): граматичка основа, наставак за облик, појам падежа. Уз промену именица указује се на гласовне алтернације (у руци), ради правилног говора и писања, али се не обрађују.
Основне функције и значења падежа: номинатив - субјекат и део именског предиката; генитив - припадање и део нечега; датив - намена и управљеност; акузатив - објекат; вокатив - дозивање, скретање пажње, обраћање; инструментал - средство и друштво, употреба у инструменталу; локатив - место.
Уз обраду падежа, уочавање и препознавање предлога и њихове функције.
Придеви - обнављање и систематизација: значење и врсте придева; слагање придева са именицом у роду, броју и падежу. Промена; компарација придева; функција придева у реченици, придевски вид.
Именичке заменице - личне заменице: промена, наглашени и ненаглашени облици, употреба личне заменице сваког лица себе, се; неличне именичке заменице (ко, што, итд.).
Глаголи - несвршени и свршени (глаголски вид); прелазни, непрелазни и повратни глаголи (глаголски род). Инфинитив и инфинитивна основа. Грађење и основна функција глаголских облика. Презент, презентска основа; наглашени и ненаглашени облик презента помоћних глагола; радни глаголски придев, перфекат, футур И.
Бројеви - појам и употреба бројева; систематизација врста; главни (основни, збирни) и редни; значење бројева.
Уочавање разлике у квантитету акцента (на тексту).
-Правопис
Проверавање, понављање и увежбавање садржаја из претходних разреда (писање присвојних придева са наставницима) - ов, -ев, -ин; и присвојних придева који се завршавају на гласовне групе: -ски, -шки, -чки; управног говора; вишечланих географских имена, основних и редних бројева и др.).
Писање придева изведених од именица у чијој се основи налази ј (нпр. армијски).
Писање назива разних организација и њихових тела (органа). Писање заменица у обраћању: Ви.
Писање генитива, акузатива, инструментала и локатива именичких одричних заменица; одрична речца не уз именице, придеве и глаголе; речца нај у суперлативу.
Тачка и запета. Запета уз вокатив и апозицију. Три тачке. Цртица.
Навикавање ученика на коришћење правописа (школско издање).
-Ортоепија
Правилан изговор гласова: е, р, с, з
Вежбе у изговарању дугих и кратких акцената.
Уочавање разлике у интонацији упитних реченица (Ко је дошао? Милан је дошао?).
Интонација и паузе везане за интерпункцијске знакове: запету, тачку и запету и три тачке.
КЊИЖЕВНОСТ
Лектира
-Лирика
Народна песма: Вила зида град
Народна песма: Војевао бели Виде, коледо
Обредне народне календарске песме (избор)
Бранко Радичевић: Ђачки растанак (одломак)
Јован Јовановић Змај: Песма о песми
Војислав Илић: Зимско јутро
Душан Васиљев: Домовина
Јован Дучић: Поље
Десанка Максимовић: Покошена ливада
Стеван Раичковић: Лето на висоравни
Мирослав Антић: Шашава песма
Бранко В. Радичевић: Кад мати меси медењаке, Кад отац бије
Добрица Ерић: Вашар у Тополи (одломак)
-Епика
Народна песма: Свети Саво
Народна песма: Женидба Душанова
Епске народне песме старијих времена (о Немањићима и Мрњавчевићима) (избор)
Народне питалице, загонетке и пословице (избор)
Народна приповетка: Еро с онога свијета
Народна приповетка: Дјевојка цара надмудрила
Народне бајке, новеле, шаљиве народне приче и приче о животињама (избор)
Вук Ст. Караџић: Житије Ајдук - Вељка Петровића (одломак)
Милован Глишић: Прва бразда
Стеван Сремац: Чича Јордан (одломак)
Бранислав Нушић: Хајдуци
Иван Цанкар: Десетица
Бранко Ћопић: Башта сљезове боје (избор приче из циклуса Јутра плавог сљеза)
Иво Андрић: Мостови
Гроздана Олујић: Небеска река
Стеван Раичковић: Мале бајке или Велико двориште (избор)
Данило Киш: Дечак и пас
Данијел Дефо: Робинзон Крусо
Марк Твен: Доживљаји Тома Сојера
Жил Верн: 20 000 миља под морем (одломак)
-Драма
Бранислав Нушић: Кирија
Душан Радовић: Капетан Џон Пиплфокс
Љубиша Ђокић: Биберче
Допунски избор
Душан Радовић: Антологија српске поезије за децу
Милован Витезовић: Шешир професора Косте Вујића (одломак)
Горан Петровић: Пронађи и заокружи (одломак)
Вида Огњеновић: Путовање у путопис - одломак
Тиодор Росић: Златна гора
Л. Н. Толстој: Девојчица и крчаг
А. П. Чехов: Шала
Са предложеног списка, или слободно, наставник бира најмање три, а највише пет дела за обраду.
Научнопопуларни и информативни текстови
Никола Тесла: Моји изуми
Милутин Миланковић: Успомене, доживљаји, сазнања (избор)
Павле Софрић Нишевљанин: Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба (одељци о ружи, босиљку, храсту, липи...)
Веселин Чајкановић: Студије из српске религије и фолклора (Сунце, Месец, ружа, босиљак...)
Грчки митови (избор)
Избор из књига, енциклопедија и часописа за децу.
Тумачење текста
Увођење ученика у анализу лирских, епских и драмских дела: мотиви и песничке слике у лирској песми; уочавање и образлагање поступака у обликовању књижевних ликова. Систематско навикавање ученика на тумачење ликова са више становишта: епско (у акцији), чулно (изглед), лирско (осећања), драмско (сукоби), психолошко (мотивисање поступака); социолошко (услови формирања и испољавања), етичко (процењивање ставова и поступака).
Уочавање и тумачење форми приповедања (облика излагања) у епском тексту (нарација, дескрипција, дијалог).
Откривање композиције епског и драмског дела; увиђање и образлагање значајних појединости у структури дела.
Откривање језичкостилских средстава којима су обликоване слике и изазвани уметнички утисци у књижевном делу и образлагање њихове уметничке функције. Читање и критичко процењивање одломака из бележака о прочитаној лектири.
Усвајање образовних и васпитних вредности научнопопуларног текста.
Књижевнотеоријски појмови
Радом на тексту и путем читалачког искуства ученици увиђају и усвајају одређене књижевнотеоријске појмове.
Лирика
Лирски субјекат (увиђање разлике између лирског субјекта и песника).
Композиција; мотиви и песничке слике као елементи композиције лирске песме; аналитички увид у водећи (главни) мотив, уметничке појединости и поенту песме.
Врсте стихова према броју слогова у лирској песми: експресивност, изражајност, ритмичност.
Језичкостилска изражајна средства: епитет, ономатопеја, поређење.
Врсте ауторске и народне лирске песме: описна (дескриптивна) песма, митолошка народна песма, обредна народна лирика.
Епика
Приповедач (увиђање разлике између епског приповедача и писца).
Облици приповедања (излагања): описивање, уочавање и образлагање облика приповедања у првом и трећем лицу; дијалог.
Фабула: елементи фабуле; уметнички поступци у развијању радње у епском делу.
Врсте стихова према броју слогова у народној епској песми: експресивност, изражајност, ритмичност.
Карактеризација: појам и врсте; етичка и језичка карактеризација ликова.
Врсте епских дела у стиху и прози: епска народна песма, бајка, новела, шаљива народна прича, прича о животињама.
Драма
Драмска радња (основни појмови о развијању драмске радње).
Драмски дијалог (основни појмови о дијалогу у драмском делу).
Чин, појава, лица у драми.
Драма и позориште: драмски писац, глумац, редитељ, лектор, сценограф, костимограф и гледалац.
Драмске врсте: драма за децу, радио и телевизијска драма.
Функционални појмови
Ученици се подстичу да разумеју, усвоје и у одговарајућим говорним и наставним ситуацијама примењују следеће функционалне појмове: свест, машта, доживљај, расположење, емпатија (преношење у душевни свет другог); став, гледиште, запажање, поређење, закључак; узрок - последица, главно - споредно, лично - колективно, реално - фантастично; стил, сликовитост, изражајност; одломак, локализовање; писац, песник, читалац; искреност, правичност, солидарност, честитост, племенитост, досетљивост, духовитост.
Читање
Увежбавање читања у себи, доживљајног и истраживачког читања; читање с разумевањем и са постављеним задацима у функцији истраживања, упоређивања, документовања, одабирања примера и тумачења текста; читање с оловком у руци (писање подсетника за рад на тексту, припремање за анализу текста).
Посебно припремање проученог текста ради увежбавања изражајног читања (тематска и емоционална условљеност ритма, темпо, паузирање и реченички акценат). Увежбавање изражајног читања у функцији убедљивог казивања и рецитовања. Учење напамет и изражајно казивање одломака из епске поезије и прозе и рецитовање неколико лирских песама.
ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА
-Основни облици усменог и писменог изражавања
Препричавање кратких текстова. Уочавање структуре приче грађене хронолошким редом (увод - почетак приче, ток радње - истицање најважнијих момената, врхунац и завршетак). Препричавање динамичне сцене из епског дела, филма и телевизијске емисије.
Причање о догађајима (хронолошки ток радње) и описивање доживљаја - према сачињеном плану. Причање о измишљеном догађају на основу дате теме - према самостално сачињеном плану, уз консултовање са наставником.
Описивање: једноставног радног поступка; спољашњег и унутрашњег простора; појединости у природи.
Уочавање успелих књижевних портрета и језичко - стилских средстава којима су остварени. Портретисање личности из непосредне околине према сачињеном плану.
Уочавање језичко - стилских средстава у одломцима дескриптивног карактера у лирским и епским делима.
Извештавање; вест; обликовање вести према питањима: ко, шта, када, где, како и зашто.
Усмена и писмена вежбања
Уочавање разлике између говорног и писаног језика.
Комбиновање говорних и правописних вежби - говорна интерпретација интерпункцијских знакова (подизање тона испред запете и испред три тачке, а спуштање испред тачке и тачке и запете).
Ортоепске, граматичке, лексичке и стилске вежбе у усменом и писаном изражавању различитих садржаја (препричавање, причање, описивање, извештавање и др.).
Препричавање динамичне сцене из епског дела, филма, телевизијске емисије - према заједничком плану.
Причање о догађајима (хронолошки ток радње) и описивање доживљаја - по самостално сачињеном плану.
Описивање спољашњег и унутрашњег простора, појединости у природи - по датом плану. Портретисање личности из непосредне околине - према датом плану.
Писмо (међушколско дописивање); општа правила о писму као саставу и облику општења.
Ортоепске вежбе: увежбавање правилног изговора речи, исказа, реченица, пословица, брзалица, загонетака, питалица, краћих текстова; слушање звучних записа, казивање напамет лирских и епских текстова; снимање казивања и читања, анализа снимка и вредности.
Лексичке и семантичке вежбе: изналажење синонима и антонима, уочавање семантичке функције акцента; некњижевне речи и туђице - њихова замена језичким стандардом; основно и пренесено значење речи.
Синтаксичке и стилске вежбе: састављање и писање реченица према посматраним предметима на слици и заданим речима; састављање и писање питања о тематској целини у тексту, на слици, у филму; писање одговора на та питања.
Коришћење уметничких, научнопопуларних и ученичких текстова као подстицаја за сликовито казивање. Вежбе за богаћење речника и тражење погодног израза. Уопштено и конкретно казивање. Промена гледишта. Уочавање и отклањање безначајних појединости и сувишних речи у тексту и говору. Отклањање празнословља и туђица. Отклањање нејасности и двосмислености.
Увежбавање технике у изради писменог састава (тежиште теме, избор и распоред грађе, основни елементи композиције и груписање грађе према композиционим етапама).
Уочавање пасуса као уже тематске целине и његове композицијско-стилске функције.
Осам домаћих писмених задатака и њихова анализа на часу.
Четири школска писмена задатка - по два у сваком полугодишту (један час за израду задатка и два за анализу и писање побољшање верзије састава).
НАЧИН ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА
ЈЕЗИК (граматика, правопис и ортоепија)
У настави језика ученици се оспособљавају за правилну усмену и писмену комуникацију стандардним српским језиком. Отуда захтеви у овом програму нису усмерени само на језичка правила и граматичке норме већ и на њихову функцију. На пример, реченица се не упознаје само као граматичка јединица (са становишта њене структуре), већ и као комуникативна јединица (са становишта њене функције у комуникацији).
Основни програмски захтев у настави граматике јесте да се ученицима језик представи и тумачи као систем. Ниједна језичка појава не би требало да се изучава изоловано, ван контекста у којем се остварује њена функција. У I и II разреду у оквиру вежби слушања, говорења, читања и писања ученици запажају језичке појаве без њиховог именовања, да би се од III доVIII разреда у концентричним круговима и континуираним низовима граматички садржаји изучавали поступно и селективно у складу са узрастом ученика.
Поступност се обезбеђује самим избором и распоредом наставних садржаја, а конкретизација нивоа обраде, као врста упутства за наставну праксу у појединим разредима, назначена је описно формулисаним захтевима: запажање, уочавање, усвајање, појам, препознавање, разликовање, информативно, употреба, обнављање, систематизација и другима. Указивањем на ниво програмских захтева наставницима се помаже у њиховим настојањима да ученике не оптерете обимом и дубином обраде језичке грађе.
Селективност се остварује избором најосновнијих језичких законитости и информација о њима.
Таквим приступом језичкој грађи у програму наставници се усмеравају да тумачење граматичких категорија заснивају на њиховој функцији коју су ученици у претходним разредима уочили и њоме, у мањој или већој мери, овладали у језичкој пракси. Поступност и селективност у програму граматике најбоље се уочавају на садржајима из синтаксе и морфологије одI доVIII разреда. Исти принципи су, међутим, доследно спроведени и у осталим областима језика. На пример, алтернацију сугласник к, г, х ученици ће прво запажати у грађењу речи и деклинацији у V разреду, а вежбама и језичким играма у том и претходним разредима навикавати се на правилну употребу тих консонаната у говору и писању; елементарне информације о палатализацији добиће у VI разреду, а усвојена знања о битним гласовним особинама српског језика обновити и систематизовати у VIIIразреду. Тим начином ће ученици стећи основне информације о гласовним променама и алтернацијама, оспособиће се за језичку праксу, а неће бити оптерећени учењем описа и историје тих језичких појава.
Елементарне информације из морфологије почињу се ученицима давати од II разреда и поступно се из разреда у разред проширују и продубљују. Од самог почетка ученике треба навикавати да уочавају основне морфолошке категорије, на пример: уIIразреду поред уочавања речи које именују предмете и бића, уводи се и разликовање рода и броја код тих речи а у III разреду разликовање лица код глагола. Тим путем ће се ученици поступно и логички уводити не само у морфолошке већ и у синтаксичке законитости (разликовање лица код глагола - лични глаголски облици - предикат - реченица). Речи увек треба уочавати и обрађивати у оквиру реченице, у којој се запажају њихове функције, значења и облици.
Програмске садржаје из акцентологије не треба обрађивати као посебне наставне јединице. Не само у настави језика, већ и у настави читања и језичке културе, ученике треба у сваком разреду уводити у програмом предвиђене стандардне акценатске норме а сталним вежбањем, по могућству уз коришћење аудио снимака, ученике треба навикавати да чују правилно акцентовану реч, а у местима где се одступа од акценатске норме, да разликују стандардни акценат од свога акцента.
Правопис се савлађује путем систематских вежбања, елементарних и сложених, која се организују често, разноврсно и различитим облицима писмених вежби. Поред тога, ученике врло рано треба упућивати на служење правописом и правописним речником (школско издање).
Настава ортоепије обухвата следеће елементе говора: артикулацију гласова, јачину, висину и дужину, акценат речи, темпо, ритам, реченичну интонацију и паузе.
Артикулационе вежбе односе се на правилан изговор гласова: -ч, -ћ, -џ, -ђ, -х, као и - е (често отворено). Ученици с неправилним изговором -р, -с, -з упућују се логопеду. Гласови се најпре вежбају појединачно, а онда у говорном ланцу, у тексту.
Ортоепске вежбе, обично краће и чешће, изводе се не само у оквиру наставе језика него и наставе читања и језичке културе. Треба указивати на правилност у говору, али и на логичност и јасност.
Вежбе за усвајање и утврђивање знања из граматике до нивоа његове практичне примене у новим говорним ситуацијама проистиче из програмских захтева, али су у великој мери условљене конкретном ситуацијом у одељењу - говорним одступањима од књижевног језика, колебањима, грешкама које се јављају у писменом изражавању ученика. Стога се садржај вежбања у настави језика мора одређивати на основу систематског праћења говора и писања ученика. Тако ће настава језика бити у функцији оспособљавања ученика за правилно комуницирање савременим књижевним српским језиком.
У настави граматике треба примењивати следеће поступке који су се у пракси потврдили својом функционалношћу:
подстицање свесне активности и мисаоног осамостаљивања ученика;
сузбијање мисаоне инерције и ученикових имитаторских склоности;
заснивање тежишта наставе на суштинским вредностима, односно на битним својствима и стилским функцијама језичких појава;
уважавање ситуационе условљености језичких појава;
повезивање наставе језика са доживљавањем уметничког текста;
откривање стилске функције, односно изражајности језичких појава;
коришћење уметничких доживљаја као подстицаја за учење матерњег језика;
систематска и осмишљена вежбања у говору и писању;
што ефикасније превазилажење нивоа препознавања језичких појава;
неговање примењеног знања и умења;
континуирано повезивање знања о језику са непосредном говорном праксом;
остваривање континуитета у систему правописних и стилских вежбања;
побуђивање учениковог језичког израза животним ситуацијама;
указивање на граматичку сачињеност стилских изражајних средстава;
коришћење прикладних илустрација одређених језичких појава.
У настави граматике изразито су функционални они поступци који успешно сузбијају ученикову мисаону инертност, а развијају радозналост и самосталност ученика, што појачава њихов истраживачки и стваралачки однос према језику. Наведена усмерења наставног рада подразумевају његову чврсту везаност за животну, језичку и уметничку праксу, односно за одговарајуће текстове и говорне ситуације. Због тога је указивање на одређену језичку појаву на изолованим реченицама, истргнутим из контекста, означено као изразито непожељан и нефункционалан поступак у настави граматике. Усамљене реченице, лишене контекста, постају мртви модели, подобни да се формално копирају, уче напамет и репродукују, а све то спречава свесну активност ученика и ствара погодну основу за њихову мисаону инертност.
Савремена методика наставе граматике залаже се да тежиште обраде одређених језичких појава буде засновано на суштинским особеностима, а то значи на њиховим битним својствима и стилским функцијама, што подразумева занемаривање формалних и споредних обележја проучаваних језичких појава.
У настави језика нужно је посматрати језичке појаве у животним и језичким околностима које су условиле њихово значење. Ученике ваља упутити на погодне текстове и говорне ситуације у којима се одређена језичка појава природно јавља и испољава. Текстови би требало да буду познати ученицима, а ако пак нису, треба их прочитати и о њима разговарати са ученицима.
Наставник ваља да има на уму и то да упознавање суштине језичке појаве често води преко доживљавања и схватања уметничког текста, што ће бити довољно јак подстицај за наставника да што чешће упућује ученике да откривају стилску функцију (изражајност) језичких појава. То ће допринети развијању ученикове радозналости за језик, јер уметничка доживљавања чине граматичко градиво конкретнијим, лакшим и применљивијим. Кад ученицима постане приступачна стилска (изражајна, експресивна) функција језичке појаве, прихватају је као стваралачки поступак, што је врло погодан и подстицајан пут да знања о језику брже прелазе у умења, да се на тај начин доприноси бољем писменом и усменом изражавању, али и успешнијој анализи књижевних текстова.
Нужно је да наставник увек има на уму пресудну улогу умесних и систематских вежбања, односно да наставно градиво није усвојено док се добро не увежба. То значи да вежбања морају бити саставни чинилац обраде наставног градива, примене, обнављања и утврђивања знања.
Методика наставе језика, теоријски и практично, упућује да у настави матерњег језика треба што пре превазићи нивое препознавања и репродукције, а стрпљиво и упорно неговати више облике знања и умења - применљивост и стваралаштво. У настојањима да се у наставној пракси удовољи таквим захтевима, функционално је у свакој погодној прилици знања из граматике ставити у функцију тумачења текста (уметничког и популарног), чиме се оно уздиже од препознавања и репродукције на нивое умења и практичне примене.
Практичност и применљивост знања о језику и његово прелажење у умење и навике посебно се постиже неговањем правописних и стилских вежби.
Ученике, такође, континуирано треба подстицати да своја знања о језику повезују са комуникативним говором. Један од изразито функционалних поступака у настави граматике јесу вежбања заснована на коришћењу примера из непосредне говорне праксе, што наставу граматике приближава животним потребама у којима се примењени језик појављује као свестрано мотивисана људска активност. Настава на тај начин постаје практичнија и занимљивија, чиме ученику отвара разноврсне могућности за његова стваралачка испољавања.
Ситуације у којима се испољавају одређене језичке појаве може и сам наставник да поставља ученицима, да их спретно подсећа на њихова искуства, а они ће казивати или писати како у изазовним приликама говорно реагују.
Целовити сазнајни кругови у настави граматике, који започињу мотивацијом, а завршавају сазнавањем, резимирањем и применом одређеног градива, у савременом методичком приступу, поготову у проблемски усмереној настави, отварају се и затварају више пута током наставног часа. Такав сазнајни процес подразумева учестало спајање индукције и дедукције, анализе и синтезе, конкретизације и апстракције, теоријских обавештења и практичне обуке.
Савремена методика наставе истиче низ саодносних методичких радњи које ваља применити у наставној обради програмских јединица из језика и које омогућују да сваки целовит сазнајни пут, почев од оног који је уоквирен школским часом, добије своју посебну структуру.
Обрада нових наставних (програмских) јединица подразумева примену следећих методичких радњи:
Коришћење погодног полазног текста (језичког предлошка) на коме се увиђа и објашњава одговарајућа језичка појава. Најчешће се користе краћи уметнички, научно-популарни и публицистички текстови, а и примери из писмених радова ученика.
Коришћење исказа (примера из пригодних, текућих или запамћених) говорних ситуација.
Подстицање ученика да полазни текст доживе и схвате у целини и појединостима.
Утврђивање и обнављање знања о познатим језичким појавама и појмовима који непосредно доприносе бољем и лакшем схватању новог градива. (Обично се користе примери из познатог текста.)
Упућивање ученика да у тексту, односно у записаним исказима из говорне праксе, уочавају примере језичке појаве која је предмет сазнавања.
Најављивање и бележење нове наставне јединице и подстицање ученика да запажену језичку појаву истраживачки сагледају.
Сазнавање битних својстава језичке појаве (облика, значења, функције, промене, изражајних могућности...).
Сагледавање језичких чињеница (примера) са разних становишта, њихово упоређивање, описивање и класификовање.
Илустровање и графичко представљање језичких појмова и њихових односа.
Дефинисање језичког појма; истицање својства језичке појаве и уочених законитости и правилности.
Препознавање, објашњавање и примена сазнатог градива у новим околностима и у примерима које наводе сами ученици (непосредна дедукција и прво вежбање).
Утврђивање, обнављање и примена стеченог знања и умења (даља вежбања, у школи и код куће).
Наведене методичке радње међусобно се допуњују и прожимају, а остварују се у сукцесивној и синхроној поставци. Неке од њих могу бити остварене пре наставног часа на коме се разматра одређена језичка појава, а неке и после часа. Тако, на пример, добро је да текст на коме се усваја градиво из граматике буде раније упознат, а да поједине језичке вежбе буду предмет ученичких домаћих задатака. Илустровање, на пример, не мора бити обавезна етапа наставног рада, већ се примењује кад му је функционалност неоспорна.
Паралелно и здружено у наведеном сазнајном путу теку све важне логичке операције: запажање, упоређивање, закључивање, доказивање, дефинисање и навођење нових примера. То значи да часови на којима се изучава граматичко градиво немају одељене етапе, односно јасно уочљиве прелазе између њих. Нешто је видљивији прелаз између индуктивног и дедуктивног начина рада, као и између сазнавања језичке појаве и увежбавања.
КЊИЖЕВНОСТ
Увођење ученика у свет књижевности, али и осталих, тзв. некњижевних текстова (популарних, информативних), представља изузетно одговоран наставни задатак. Управо на овом ступњу школовања стичу се основна и врло значајна знања, умења и навике од којих ће у доброј мери зависити не само ученичка књижевна култура, већ и његова општа култура на којој се темељи укупно образовање сваког школованог човека.
Лектира
Укинута је неприродна и непотребна подела на домаћу и школску лектиру, па тако извори за обраду текстова из лектире, поред читанки, постају књиге лектире за одређени узраст и сва остала приступачна литература.
Дата је лектира за одређен разред, разврстана по књижевним родовима - лирика, епика, драма, да би се кроз све програме могла пратити одговарајућа и разложна пропорција књижевних дела. Подела је извршена према основној разлици везаној за стих и прозу. Лектира је обогаћена избором научнопопуларних и информативних текстова.
Текстови из лектире представљају програмску окосницу. Наставник има начелну могућност да понуђене текстове прилагођава конкретним наставним потребама, али је обавезан и на слободан избор из наше народне књижевности и тзв. некњижевних текстова - према програмским захтевима.
Разлике у укупној уметничкој и информативној вредности појединих текстова утичу на одговарајућа методичка решења (прилагођавање читања врсти текста, опсег тумачења текста у зависности од сложености његове структуре, повезивање и груписање са одговарајућим садржајима из других предметних подручја - граматике, правописа и језичке културе и сл.).
Наставнику је дата могућност и допунског избора дела у складу са наставним потребама и интересовањима конкретног ђачког колектива са којим остварује програм.
Читање од III до VIII разреда
Тумачење текста заснива се на његовом читању, доживљавању и разумевању. При томе је квалитет схватања порука и непосредно условљен квалитетом читања. Зато су разни облици усмереног читања основни предуслов да ученици у настави стичу сазнања и да се успешно уводе у свет књижевног дела.
Изражајно читање негује се систематски, уз стално повећавање захтева и настојање да се што потпуније искористе способности ученика за постизање високог квалитета у вештини читања. Вежбања у изражајном читању изводе се плански и уз солидно наставниково и учениково припремање. У оквиру своје припреме наставник благовремено одабира погодан текст и студиозно проучава оне његове особености које утичу на природу изражајног читања. У складу са мисаоно-емотивним садржајем текста, наставник заузима одговарајући став и одређује ситуациону условљеност јачине гласа, ритма, темпа, интонације, пауза, реченичног акцента и гласовних трансформација. При томе се повремено служи аудио снимцима узорних интерпретативних читања.
Пошто се изражајно читање, по правилу, увежбава на претходно обрађеном и добро схваћеном тексту, то је конкретно и успешно тумачење штива неопходан поступак у припремању ученика за изражајно читање. У оквиру непосредне припреме у VI, VII и VIII разреду повремено се и посебно анализирају психички и језичкостилски чиниоци који захтевају одговарајућу говорну реализацију. У појединим случајевима наставник (заједно са ученицима) посебно приређује текст за изражајно читање на тај начин што у њему обележава врсте пауза, реченичне акценте, темпо и гласовне модулације.
Изражајно читање увежбава се на текстовима различите садржине и облика; користе се лирски, епски и драмски текстови у прози и стиху, у наративном, дескриптивном, дијалошком и монолошком облику. Посебна пажња посвећује се емоционалној динамици текста, његовој драматичности и говорењу из перспективе писца и појединих ликова.
У одељењу треба обезбедити одговарајуће услове за изражајно читање и казивање - ученицима у улози читача и говорника ваља обезбедити место испред одељењског колектива, у одељењу створити добру слушалачку публику, заинтересовану и способну да критички и објективно процењује квалитет читања и казивања. Посредством аудио снимка, ученицима повремено треба омогућити да чују своје читање и да се критички осврћу на своје умење. На часовима обраде књижевних дела примењиваће се ученичка искуства у изражајном читању, уз стално настојање да сви облици говорних активности буду коректни и уверљиви.
Читање у себи је најпродуктивнији облик стицања знања па му се у настави поклања посебна пажња. Оно је увек усмерено и истраживачко; помоћу њега се ученици оспособљавају за свакодневно стицање информација и за учење.
Вежбе читања у себи непосредно се уклапају у остале облике рада и увек су у функцији свестранијег стицања знања и разумевања не само књижевног дела, већ и свих осталих текстова.
Примена текст методе у настави подразумева врло ефикасне вежбе за савладавања читања у себи с разумевањем и доприноси развијању способности ученика да усклађују брзину читања са циљем читања и карактеристикама текста који читају.
Квалитет читања у себи подстиче се претходним усмеравањем ученика на текст и давањем одговарајућих задатака, а потом и обавезним проверавањем разумевања прочитаног текста, односно остварења добијених задатака, Информативно, продуктивно и аналитичко читање најуспешније се подстичу самосталним истраживачким задацима који се ученицима дају у припремном поступку за обраду текста или обраду садржаја из граматике и правописа. Тим путем се унапређују брзина и економичност читања, а нарочито брзина схватања прочитаног текста, подстиче се сазнајни процес, чиме се ученици оспособљавају за самостално учење.
Ученици старијих разреда уводе се у "летимично" читање које се састоји од брзог тражења информације и значења у тексту, при чему се не прочита свака реч, већ се погледом "пролази" кроз текст и чита се на прескок (међунаслови, поднаслови, први редови у одељцима, увод, закључак). При вежбању ученика у "летимичном" читању, претходно се задају одговарајући задаци (тражење одређених информација, података и сл.), а потом проверава квалитет њиховог остварења. "Летимичним" читањем ученици се такође оспособљавају да ради подсећања, обнављања, меморисања, читају подвучене и на други начин означене делове текста приликом ранијег читања "с оловком у руци", које треба систематски спроводити као вид припремања ученика за самосталан рад и учење.
Изражајно казивање напамет научених текстова и одломака у прози и стиху значајан је облик рада у развијању говорне културе ученика. Ваља имати у виду да је убедљиво говорење прозног текста полазна основа и неопходан услов за природно и изражајно казивање стихова. Зато је пожељно да се повремено, на истом часу, наизменично увежбава и упоређује говорење текстова у прози и стиху.
Напамет ће се учити разни краћи прозни текстови (нарација, дескрипција, дијалог, монолог), лирске песме разних врста и одломци из епских песама. Успех изражајног казивања знатно зависи од начина учења и логичког усвајања текста. Ако се механички учи, као што понекад бива, усвојени аутоматизам се преноси и на начин казивања. Зато је посебан задатак наставника да ученике навикне на осмишљено и интерпретативно учење текста напамет. Током вежбања треба створити услове да казивање тече "очи у очи", да говорник посматра лице слушалаца и да с публиком успоставља емоционални контакт. Максимална пажња се посвећује свим вредностима и изражајним могућностима говорног језика, посебно - природном говорниковом ставу, поузданом преношењу информација и сугестивном казивању.

Тумачење текста од III до VIII разреда
Са обрадом текста почиње се после успешног читања наглас и читања у себи. Књижевноуметничко дело се чита, према потреби и више пута, са циљем да изазове одговарајуће доживљаје и утиске који су неопходни за даље упознавање и проучавање текста. Разни облици поновљеног и усмереног читања дела у целини, или његових одломака, обавезно ће се примењивати у обради лирске песме и краће прозе.
При обради текста примењиваће се у већој мери јединство аналитичких и синтетичких поступака и гледишта. Значајне појединости, елементарне слике, експресивна места и стилскојезички поступци неће се посматрати као усамљене вредности, већ их треба сагледавати као функционалне делове виших целина и тумачити у природном садејству с другим уметничким чиниоцима. Књижевном делу приступа се као сложеном и непоновљивом организму у коме је све условљено узрочно-последичним везама, подстакнуто животним искуством и уобличено стваралачком маштом.
Ученике треба ревносно навикавати на то да своје утиске, ставове и судове о књижевном делу подробније доказују чињеницама из самога текста и тако их оспособљавати за самосталан исказ, истраживачку делатност и заузимање критичких ставова према произвољним оценама и закључцима.
Наставник ће имати у виду да је тумачење књижевних дела у основној школи, поготову у млађим разредима, у начелу претеоријско и да није условљено познавањем стручне терминологије. То, међутим, нимало не смета да и обичан, "разговор о штиву" у млађим разредима буде стручно заснован и изведен са пуно инвентивности и истраживачке радозналости. Вредније је пројектовање ученика поводом неке уметничке слике и њено интензивно доживљавање и конкретизовање у учениковој машти него само сазнање да та слика формално спада у ред метафора, персонификација или поређења. Зато се још од првог разреда ученици навикавају да слободно испољавају своје утиске, осећања, асоцијације и мисли изазване сликовитом и фигуративном применом песничког језика.
У свим разредима обрада књижевног дела треба да буде повезана са решавањем проблемских питања подстакнутих текстом и уметничким доживљавањем. На тај начин стимулисаће се ученичка радозналост, свесна активност и истраживачка делатност, свестраније ће се упознати дело и пружати могућност за афирмацију ученика у радном процесу.
Многи текстови, а поготову одломци из дела, у наставном поступку захтевају умесну локализацију, често и вишеструку. Ситуирање текста у временске, просторне и друштвено-историјске оквире, давање неопходних података о писцу и настанку дела, као и обавештења о битним садржајима који претходе или следе одломку - све су то услови без којих се у бројним случајевима текст не може интензивно доживети и правилно схватити. Зато прототопску и психолошку реалност, из које потичу тематска грађа, мотиви, ликови и дубљи подстицаји за стварање, треба дати у пригодном виду и у оном обиму који је неопходан за потпуније доживљавање и поузданије тумачење.
Методика наставе књижевности већ неколико деценија, теоријски и практично, развија и стално усавршава наставников и учеников истраживачки, проналазачки, стваралачки и сатворачки однос према књижевноуметничком делу. Књижевност се у школи не предаје и не учи, већ чита, усваја, у њој се ужива и о њој расправља. То су путеви да настава књижевности шири ученикове духовне видике, развија истраживачке и стваралачке способности ученика, критичко мишљење и уметнички укус, појачава и култивише литерарни, језички и животни сензибилитет.
Модерна и савремена организација наставе матерњег језика и књижевности подразумева активну улогу ученика у наставном процесу. У савременој настави књижевности ученик не сме бити пасивни слушалац који ће у одређеном тренутку репродуковати "научено градиво", односно наставникова предавања, већ активни субјекат који истраживачки, стваралачки и сатворачки у ч е с т в у ј е у проучавању књижевноуметничких остварења.
Ученикова активност треба да свакодневно пролази кроз све три радне етапе: припремање, рад на часу и рад после часа. У свим етапама ученик се мора систематски навикавати да у току читања и проучавања дела самостално решава бројна питања и задатке, који ће га у пуној мери емоционално и мисаоно ангажовати, пружити му задовољство и побудити истраживачку радозналост. Такви задаци биће најмоћнија мотивација за рад што је основни услов да се остваре предвиђени интерпретативни домети. Наставник ваља да постави задатке који ће ученика подстицати да уочава, открива, истражује, процењује и закључује. Наставникова улога јесте у томе да осмишљено помогне ученику тако што ће га подстицати и усмеравати, настојећи да развија његове индивидуалне склоности и способности, као и да адекватно вреднује ученичке напоре и резултате у свим облицима тих активности.
Проучавање књижевноуметничког дела у настави је сложен процес који започиње наставниковим и учениковим припремањем (мотивисање ученика за читање, доживљавање и проучавање уметничког текста, читање, локализовање уметничког текста, истраживачки припремни задаци) за тумачење дела, своје најпродуктивније видове добија у интерпретацији књижевног дела на наставном часу, а у облицима функционалне примене стечених знања и умења наставља се и после часа: у продуктивним обнављањима знања о обрађеном наставном градиву, у поредбеним изучавањима књижевноуметничких дела и истраживачко-интерпретативним приступима новим књижевноуметничким остварењима. Средишње етапе процеса проучавања књижевноуметничког дела у настави јесу методолошко и методичко з а с н и в а њ е интерпретације и њено р а з в и ј а њ е на наставном часу.
У заснивању и развијању наставне интерпретације књижевноуметничког дела основно методолошко опредељење треба да буде превасходна усмереност интерпретације према уметничком тексту. Савремена методика наставе књижевности определила се, дакле, за унутрашње (иманентно) изучавање уметничког текста, али она никако не превиђа нужност примене и спољашњих гледишта да би књижевноуметничко дело било ваљано и поуздано протумачено.
Уз наведена методолошка опредељења, наставна интерпретација књижевноуметничког дела ваља да удовољи и захтевима које јој поставља методика наставе књижевности: да буде оригинална, естетски мотивисана, свестрано усклађена са наставним циљевима и значајним дидактичким начелима, да има сопствену кохерентност и поступност, а да методолошка и методичка поступања на свакој деоници интерпретације остварују јединство анализе и синтезе.
О оквиру основне методолошке оријентације да наставна интерпретација књижевноуметничког дела у највећој мери буде усмерена према уметничком тексту, примат припада опредељењу да се динамика интерпретације усклађује са водећим уметничким вредностима књижевног остварења, тако што ће оне бити чиниоци обједињавања интерпретативних токова кроз свет дела. Једно од најважнијих начела које поштује тако заснована и опредељена наставна интерпретација јесте удовољавање захтеву да се тумачењем водећих вредности обухвати, односно проучи, дело у целини. Пошто су обједињена поставка и односи свестраних међусобних прожимања природне датости уметничких чинилаца у делу, тумачењем водећих уметничких вредности обухватају се и упознају и сви други битни чиниоци уметничке структуре, међу којима сваки у интерпретацији добија онолико места колико му припада у складу са уделом који има у општој уметничкој вредности дела. У наставној интерпретацији књижевноуметничког дела обједињавајући и синтетички чиниоци могу бити: уметнички доживљаји, текстовне целине, битни структурни елементи (тема, мотиви, уметничке слике, фабула, сиже, књижевни ликови, поруке, мотивациони поступци, композиција), облици казивања, језичко-стилски поступци и литерарни (књижевноуметнички) проблеми.
У сваком конкретном случају, дакле, на ваљаним естетским, методолошким и методичким разлозима ваља утемељити избор оних вредносних чинилаца према којима ће бити усмеравана динамика наставне интерпретације књижевноуметничког дела. Зато методолошки и методички прилази књижевноуметничком делу, које теоријски и практично заснива и развија савремена методика наставе књижевности, не познају и не признају утврђене методолошке и методичке системе које би требало применити у интерпретацији сваког појединог дела. То значи да нема једном датих и уходаних путева којима се улази у свет сваког појединог књижевноуметничког остварења, већ су ти путеви унеколико увек другачији у приступу сваком поједином књижевноуметничком делу - онолико колико је оно аутономно, самосвојно и непоновљиво уметничко остварење.
Књижевни појмови
Књижевне појмове ученици ће упознавати уз обраду одговарајућих текстова и помоћу осврта на претходно читалачко искуство. Тако ће се, на пример, током обраде неке родољубиве песме, а уз поредбени осврт на две-три раније прочитане песме исте врсте, развијати појам родољубиве песме и стицати сазнање о тој лирској врсти. Упознавање метафоре биће погодно тек када су ученици у претходном и предтеоријском поступку откривали изражајност извесног броја метафоричких слика, кад неке од њих већ знају напамет и носе их као уметничке доживљаје. Језичкостилским изражајним средствима прилази се с доживљајног становишта; полазиће се од изазваних уметничких утисака и естетичке сугестије, па ће се потом истраживати њихова језичко-стилска условљеност.
Функционални појмови
Функционални појмови се не обрађују посебно, већ се у току наставе указује на њихова примењена значења. Ученици их спонтано усвајају у процесу рада, у текућим информацијама на часовима, а уз паралелно присуство речи и њоме означеног појма. Потребно је само подстицати ученике да наведене речи (а и друге сличне њима) разумеју и схвате и да их примењују у одговарајућим ситуацијама. Ако, на пример, на захтев да се уоче и објасне околности које утичу на понашање неког лика, ученик наведе те околности, онда је то знак (и провера) да је тај појам и одговарајућу реч схватио у пуном значењу.
У усменом и писменом изражавању узгредно ће се проверавати да ли ученици правилно схватају и употребљавају речи: узрок, услов, ситуација, порука, однос и сл. Током обраде књижевних дела, као и у оквиру говорних и писмених вежби, настојаће се да ученици откривају што више особина, осећања и душевних стања појединих ликова, при чему се те речи бележе и тако спонтано богати речник функционалним појмовима.
Функционалне појмове не треба ограничити на поједине разреде. Сви ученици једног разреда неће моћи да усвоје све програмом наведене појмове за тај разред, али ће зато спонтано усвојити знатан број појмова који су у програмима старијих разреда. Усвајање функционалних појмова је непрекидан процес у току васпитања и образовања, а остварује се и проверава у току остваривања садржаја свих програмско-тематских подручја.

ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА
Развијање језичке културе један је од најважнијих задатака наставе матерњег језика. Овај наставни процес, иако је програмски конституисан као посебно подручје, с посебним садржајима и облицима рада, мора се преносити како на обраду књижевног текста који је најбољи образац изражавања, тако и на граматику с правописом, која нормира правила и дефинише језичке законе. Исто тако, у повратном смеру, обрада књижевног текста и рад на граматици и правопису књижевног језика, мора укључивати и садржаје за неговање културе усменог и писменог изражавања, јер су својим већим делом том циљу и подређени. Рад на богаћењу језичке културе треба да се интегрише са свим видовима усмених и писмених облика изражавања.
У настави језика и културе изражавања ваља непрестано имати у виду заједнички основни циљ: развијање језичког мишљења и језичке свести уочавањем језичких законитости, па тек на основу такве свести прелазити на нормирање и дефинисање. Отуда језик као средство изражавања треба да буде предмет наставне пажње у свим његовим структурама.
Неопходно је да ученици уоче разлику између говорног и писаног језика. У говорном језику реченице су обично краће. Чести недостаци су незавршене и стилски неуређене реченице и употреба поштапалица.
Настава ће бити очигледнија и ефикаснија ако се користе аудиоснимци (нпр. Звучна читанка) и ако се слуша и анализира снимљен говор ученика.
Лексичке и морфолошке вежбе, треба да богате ученичко сазнање о речи као облику, чему служе не само коњугација и деклинација, него и систем грађења речи (просте, изведене и сложене). Вежбе у грађењу изведених речи и сложеница, по угледу на сличне речи у обрађеном тексту, треба да утичу на богаћење ученичког речника.
У старијим разредима лексичко-семантичке вежбе се односе на сложеније садржаје: право и пренесено значење речи, синонимију, хомонимију, антонимију, полисемију, архаизме, дијалектизме, жаргонизме, позајмљенице, фразеологизме. Треба упућивати ученике на служење реченицама: једнојезичним и двојезичним, лингвистичким и енциклопедијским.
Семантичке вежбе се повезују с морфолошким и синтаксичким вежбама и оне треба да развију ученикову свест о одређеној моћи значења речи, на основу чега се једино и може развијати способност и вештина изражавања. У млађим разредима те вежбе обухватају откривање семантичке вредности акцента, и то искључиво на илустрованим примерима (Сунце је село за село хајдмо, селе, на село, итд.).
Синтаксичке вежбе су, као и морфолошке и семантичке, битнији садржаји језичке културе у свим разредима. Тежина захтева, природно, одређује се према узрасту ученика. Те се вежбе могу изводити и пре него што ученик почне да стиче синтаксичке појмове, с тим што се на том нивоу у наставном разговору не употребљавају стручни називи. До упознавања првих синтаксичких појмова, вежбе у обликовању реченице треба да формирају свест ученика о месту и положају појединих реченичних делова у склопу просте реченице. Кад се стекну први појмови о простој реченици, и вежбе ће бити конкретније и богатије. Рад на стилистици реченице конкретно се наставља до краја основног школовања. Он се састоји како у анализи и оцени ученичких реченица из усменог излагања, тако и у анализи и процени реченица у њиховим писменим саставима, а нарочито и посебно - у анализи реченица из дела обеју лектира и говорног језика.
Све врсте тих вежбања, чији је циљ развијање језичког мишљења, изводе се на тексту или у току разговора.
Знатан део говорних вежбања има за циљ изграђивање културе усменог изражавања. У низу својих задатака (правилност, лакоћа, јасност, једноставност, природност, прецизност, дикција) те вежбе треба у највећој мери да приближе учеников говор књижевном изговору. С обзиром на велико шаренило и веома приметну дијалекатску разноликост говора ученика, а често и наставника, говорење напамет научених одломака у стиху и прози (уз помоћ аудитивних наставних средстава) треба да омогући ученику не само неговање правилне дикције него и да убрза процес приближавања књижевном изговору.
У свим облицима неговања језике културе образац или узор треба да добије одговарајуће место и његов значај се не сме никако потценити. Смишљено одабран узор, примерен узрасту и врсти, треба да буде циљ до којег се стиже уз одговарајуће напоре. И облици усменог, као и облици писменог изражавања, у свим врстама и типовима треба да се прикажу ученицима у пажљиво одабраним узорцима изражавања. Уколико се једна врста усменог или писменог изражавања континуирано понавља из разреда у разред, онда треба у сваком поновљеном случају, у истом или следећем разреду, анализом узорка конкретно показати и обим повећаних захтева (у садржајном, композиционо-формалном и језичко-стилском погледу).
Да се узорци не би претворили у клишеа која спутавају ученичку индивидуалност и самосталност, време између приказивања узорка и израде одговарајућег писменог задатка треба испунити радом на анализи сличних састава. Ови састави могу бити у форми одабраних текстова које ученици сами проналазе у својим читанкама или лектири, а обавезно и у форми самосталних домаћих писмених или усмених задатака - састава којима се остварује процес овладавања одређеним обликом писменог или усменог изражавања. У анализи узорака треба обратити пажњу на све елементе конкретне језичке структуре: садржај и композиција састава, распоред детаља и изражајност употребљене лексике и стилских поступака. Ниједан школски писмени задатак не би требало да се изведе, а да се претходно, на читавом низу смишљено програмираних часова, није говорило како о предмету који ће бити тема писменог састава, тако и о облику у којем ће та тема бити обрађена.
Богаћењу културе усменог и писменог изражавања посебно ће допринети самостални рад ученика на прикупљању одабраних примера језика и стила. Због тога ученици треба да бележе вредне примере: успеле описе, рељефне портрете, правилне реченице, како у погледу формалне структуре (распоред њених делова) тако и у погледу лексике и семантике. Овај рад треба да оствари два задатка везана непосредно за културу изражавања. Прво, тиме ученик организовано индивидуално ради на развијању своје говорне културе и писмености, а друго - у обиму своје читалачке пажње развија онај њен значајан квалитет који му омогућује непрестано посматрање језика и стила у штиву које чита. Повремени часови или делови часова, посвећени читању одабраних примера треба, уз остало, да подстичу за рад на самообразовању те врсте.
Подстицање ученика на литерарно стваралаштво, схваћено свакако у ужем и претежно образовно-васпитном погледу, треба применити као фронталан рад с целим одељењем, а никако као обавезу литерарне секције. Рад у литерарној секцији је слободно опредељење. Ученик основне школе, нарочито у млађим разредима, по својој природи увек је спреман на креативност, па то треба и подстицати. Усменим и писменим вежбама, кад то потреба допушта, наставник ће ученицима показати како настаје стих, како се речи бирају и распоређују да делују ритмично, како се конституише строфа, како се гради портрет, како се описује пејзаж или сцена. Уосталом, програм наставе усменог и писменог изражавања конципиран је тако да у себи садржи скоро све елементе и уметничког језичког изражавања, па би их требало повремено само обједињавати и осмишљавати. Подстицање ученика на литерарно стваралаштво у додатном раду и литерарној секцији има се богатије садржаје и облике и обимније посебне циљеве. Тај рад не треба поистовећивати с подстицањем на литерарно стваралаштво у оквиру целог одељења.
Један од облика рада на развијању и неговању језичке чистоте јесте и развијање свести о поплави позајмљеница у нашем језику. Наставник ће, разумљиво, морати да нађе меру у објашњавању да сваки језик нужно прихвата и речи пореклом из грчког и латинског језика у стручној терминологији. Треба помоћи ученицима у разликовању позајмљеница које су добиле "право грађанства" у нашем језику од оних речи које треба енергично гонити из говора. Разговори о томе треба да се воде у свакој конкретној прилици, кад се наиђе на позајмљеницу у тексту или кад се она појави у говору ученика; исто тако, са ученицима ваља смишљено трагати за позајмљеницама у свакодневном говору и разним медијима (штампа, радио, телевизија и др.). Записивање домаћих речи, такође, може да буде подесан облик неговања језичке чистоте.

ОЧЕКИВАНИ РЕЗУЛТАТИ Наставе српског језика у петом разреду
ТЕМА	ЦИЉ	РЕЗУЛТАТИ По завршетку теме ученик ће бити у стању да:
I На грани од облака од злата јабука	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовимапојмовима:митолошка песма, обредна песма, народно епска песма, народна бајка, проча о животињама, нарација (приповедање),главни јунак, негативан јунак, персонификација, хипербола, епитет, стални епитет, десетерац, пасус (одељак)	1. Зна поделу народне књижевности на лирику и епику 2.Наводи особине лирских и епских народних песама 3.Уочава, изводи особине епских песама о Немањићима и Мрњавчевићима и да их успешно тумачи (композиција, главни јунак, негативни јунак,..) 4.Изводи особине народних бајки и прича о животињама и да их тумачи 5.Разликује облике приповедања 6.Препознаје стилска изражајна средства:персонификација, хипе 6.Уме да препозна стилска изражајна средства: Персонификација, хипербола, епитет, стални епитет, И да уме да их употреби у писменом и усменом изражавању
II Mудрој глави једно око доста	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима:народна новела, шаљива народна прича,биографија,портрет, фабула,нарација(приповедање),описивање,пасус(одељак)	1.Зна да наведе особине народне новеле (разлике између новеле и бајке) 2.Уме да наведе одлике шаљиве приче 3.Зна да прави разлику између књижевних и књижевно-научних текстова 4. Уме да прави разлику између књижевног портрета и књижевнпг лика 5.Уме сликовито, прецизно и јасно да опише из обрађеног књижевног дела или из ближе или даље околине личност
III По детињству се човек познаје као по јутру дан	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: приповедање у 1. лицу,дескрипција,дијалог,књижевни лик,радња,динамичност радње, приповедач (наратор), дијалектизми, дикција, темпо, ритам, реченична инто- нација, лирски субјекат (лирско ја), роман, композиција, ситуационо портретисање	1.Зна да разликује форме казивања 2.Уме да практично користи чиниоце изражајног казивања и рецитовања 3. Уме да у тексту уочи дијалектизме и да их користи у свакодневном писменом или усменом изражавању
IV На позорници	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима:радио драма,спикер, драмска радња, драмски дијалог,чин,појава, лица у драми, дидаскалије, фазе драмске радње, драмски писац, глумац, редитељ, лектор, сценограф, костимограф, гледалац, хумор	1.Зна да богати свој речник речима из стандардног или књижевног језика 2.Уме да уочи жанровска обележја драме 3.Зна шта је чин, појава, сцена, дидаскалија, фаза драмске радње, лица у драми, драмски писац, глумац, редитељ, лектор, сценограф, костимограф и др. 4. Окушава се у самосталној драматизацији епских текстова
V Нема сунца без светлости; ни човека без љубави	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: народна епска песма, легендарна прича, божићне обредне песме, родољубива песма, стих, строфа, рима, врста риме	1.Зна да наведе врсте стихова, строфе, риме 2.Уме да наведе одлике родољубиве песме 3. Уме да на основу својих читалачких искустава увиди и усвоји обрађене књижевно-теоретске појмове
VI Ствари имају онакав облик какав им дадне наша душа	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: пејзаж(просторни), описна песма, персонификација, епитет, мит, научно популарни текст, аутобиографска проза, архаизми, песничке слободе	1.Зна да наведе одлике описне песме, да разликује аутобиографију од биографије 2. Уме да уочи архаизме у тексту
VII Срце има своје разлоге које разум не познаје	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: главни лик, поруке(идеје), приповедање у 3. лицу, монолог, приповедање у 1. лицу, описивање (дескрипција), екстеријер, ентеријер, епистоларна фонема, писмо, поређење, лирска песма, рима, врста риме	1.Зна да користи приповедање у 3. лицу при писању у 3. лицу и 1. лицу 2. Уме успешно да описује ентеријер и екстеријер 3. Уме да правилно стилски, граматички и правописно напише писмо 4.Уме да у књижевном тексту уочи епистоларну форму 5. Уме да уочава и отклања безначајне појединости и сувишне речи у тексту и говору
VIII Путовања радозналих путника	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: роман: научнофантастични, авантуристички, (сатирични), поглавље, епизода, (дифузни жанрови)	1.Зна да разликује жанровске одлике романа 2. Уме да уочи, одреди структуру романа 3.Зна да разликује главни ток радње од епизоде
IX Сунчане стране	- Стицање знања о књижевнотеоријским појмовима: главни мотив, тема, композиција лирске песме, експресивност, израшајност, ритмичност поетског текста, врста стихова према броју слогова, описни мотиви, катрен, описна (дескриптивна) песма, стилске фигуре ( епитет, поређење, персонификација, хипербола, ономатопеја), уопштено и конкретно казивање, промена гледишта, синоними, антоними, роман за децу	1.Зна да уочава главни мотив у лирској песми, да одреди композицију лирске песме, да уочи експресивност, ритмичност поетског текста 2.Уме да прави разлику између уопштеног и конкретног казивања 3Да уочи промену гледишта у књижевном тексту 4.Да коришћењем синонима и антонима богати свој речник
X Врсте речи	- Обнављање и продубљавање знања о врстама речи	1.Разликује променљиве и непроменљиве речи 2. Уме да одреди врсту речи у реченици
XI - Именице	- Продубљивање знања о именицама	1. Уме правилно да мења именице по падешима 2. Зна да уочи граматичку основу и наставак за облик 3. Уме да у промени именица уочи гласовне алтернације ради правилног говора и писања
XII -Падежи	-Основне функције и значење падежа	1. Зна да уочи номинатив као субјекат и као део именског предиката 2. Уме да уочи генетив припадања и део нечега 3. Зна да разликује датив:намена и uprevljenost 4. Уме да уочи акузатив: објекат и место 5. Уме да уочи вокатив: скретање пажње 6. Уме да уочи инструментал: друштво и средство 7. Уме да уочи локатив: место 8. Уме да разликује номинатив и акузатив, генитив и акузатив, датив и локатив у једнини, датив, инструментал и локатив у множини 9. Знају да препознају предлоге уз одређене падеже
XIII Придеви	-Обнављање,продубљивње и систематизација знања о придевим	1. Зна поделу придева по значењу 2. Зна слагање придева са именицама у роду, броју, падежу 3. Зна правилну компарацијун придева и уме да разликује придевски вид 4. Зна да користи придеве приликом описивања пејзажа и личности из прочитаног дела и стварног живота
XIV Заменице	-Употпуњавање и проширивање знања о именичким заменицама	1.Зна да промени заменице кроз падеже 2.Зна да разликује наглашене и ненаглашене облике заменица 3.Уме правилно да употреби личну заменицу за свако лице себе,се 4.Рзликује личне и неличне именичке заменице 5.Уме да врши промену заменица 6.Уме правилно да употреби одричне заменице са предлогом у говору и писању
XV Глаголи	-Употпуњавање и прошириваwе знања о глаголима	1.Зна да разликује свршени и несвршени вид 2.Зна разлику између прелазних, непрелазних и повратних глагола (глаголски род) 3.Уме да употреби глагол у инфинитиву и одреди инфинитивну основу 4.Зна значење и грађење презента (презентска основа) 5.Уме да разликује наглашене и ненаглашене облике презента помоћних глагола и њихово учешће у грађењу сложених глаголских облика 6.Зна да гради радни глаголски придев, перфекат и футур I
XVI Бројеви	-Употпуњавање и прошириваwе знања о бројевима	1.Зна да разликује главне и редне бројеве 2.Уме да правилно примени бројеве по падежима 3.Уме да разликује бројне именице од бројева
XVII Акценти	-Упознавање са основним појмовима везаних за акценат у српском језику	1.Зна да уочи разлику у квалитету акцента на тексту
XVIII Правопис	-Проверавање, понављање и увежбавање садржаја из претходних разреда са употпуњавање знања везаног за писање бројева, радних организација у падежима и глаголима	1.Зна да правилно пише присвојне придеве на ов,ев,и ин, ски, чки и шки 2.Уме правино да пише придеве изведене од именица у чијој се основи налази Ј 3.Уме правилно да пише управни и неуправни говор 4.Зна правилно да пише вишечлана географска имена 5.Уме правилно да пише основне и редне бројеве 6.Уме правилно да пише називе радних организација i њихових тела тела 7.Зна правилно да пише одричну речцу НЕ уз именице, придеве и глаголе 8.Уме правилно да пише речцу НАЈ у суперлативу 9.Зна правилно да се користи тачком и запетом, запетом, трима тачкама и цртицама у писању 10.Ствара навику на коришћење Правописа као уђбеника
XIX Ортоепија	-Правилан избор гласова	1.Уме правилно да изговара гласове:Е,Р,С,З 2.Уме да разликује дуге и кратке акценте 3.Уме да разликује интонацију упитних реченица 4.Уме да повеже интонацију и паузе везане за интерпункцијске знакове:запету, тачку и запету и три тачке
XX Реченица	- Обнављање и употпуњавање знања о главним и зависним реченичним члановима. Стицање знања о појму сложене реченицеи препознавање и уочавање личног глаголског облика	1.Зна да наведе карактеристике просте и сложене реченице 2.Уме да одреди главне и зависне чланове 3.Уме да препозна прилоге, њихово значење и функцију у реченици (да разликује прилоге од придева) 4.Уме да разликује просту и сложену реченицу 5.Уме да уочи везнике у сложеној реченици и укаже на њихову функцију 6.Уме да се правилно изражава у писменој и усменој форми